Pogledajte ovaj „novitet“ u mojoj mini kolekciji starih i retkih mašinica - Shakespeare Standard 2003 GF. Iako je ova stacionarna mašinica stara ko zna koliko godina (skoro koliko i ja), odlično je očuvana, skoro nigde nije oguljena niti udarena, a sve na njoj i dalje radi savršeno! Treba da čujete zvuk kada ručica zatvori preklopnik! Sve radi meko i nežno i čuje se samo jedno odmereno „klik“. Zaista neverovatno, posle tolikih godina.
Koliko je stara nemam pojma, čak i na Internetu nema nikakvih podataka o njoj. Moja pretpostavka je oko 40-45 godina, jer sam u katalogu Šekspira iz 1972 godine našao najsličniji model ovoj mojoj, ali čak i taj model iz kataloga je noviji, sudeći po „modernijem“ preklopniku i nešto izduženijoj špulni. Evo na slici taj model iz kataloga ’72, a ako neko zna iz koje godine je ova moja neka javi.
Naravno da sam je odmah otvorio, a kako izgleda unutra vidi se na slici: sve skoro isto kao i prvog dana! Detaljno sam zagledao zupčanike i prenosni mehanizam, verujte nema trunke habanja niti znakova da je ikada radila. A radila je sigurno, što se vidi po malom useku na vođici strune. Taj detalj moram da rešim, mada ni ovako nije strašno.
Merio sam i prenosni odnos – otprilike 2,8:1 (nešto manje od 3 okreta rotora na jedan okret ručice), kapacitet je oko 0,30/100. A koliko ima (kug)lagera? Ni jedan! I ne treba joj.
Obratite pažnju na debljinu osovine na koju se šrafi ručica! Čik danas nađite tako nešto! I treba li uopšte napominjati da su i telo i rotor napravljeni od metala, a špulna je od bakelita (na današnjim mašinicama je uglavnom obrnuto...)
Jedva čekam da je iznesem na vodu, namontiranu na najnoviji Shakespeare fider štap, ili Byron meč, pa da krenem da motam! Čini mi se dobra i za neko fino zimsko varaličarenje, mekanim monofilom – jer pletenicu baš ne slaže ko Shimano, zbog jednostavnog (ali zato trajnog!) sistema. Mali prenosni odnos utiče da džig ili vobler samo lenjo poskakuju i jedva se kreću...
Ima kolege da popadaju u nesvest kada vide čime pecam, ali i kada čuju kako radi kao singerica, samo prede ...tik-tik-tik-tik-tik...
Pogledajte špulnu, kao nova, čak i crvena ukrasna boja stoji kao iz fabrike.
Ovu mašinicu planiram da detaljno očistim od prašine koja se skupljala godinama i malo osušenog ulja, a onda da je lepo podmažem i dotegnem. Kada to uradim, radiće još godinama kao nova, mada i ovako „u viđenom stanju“ može na vodu bez problema.
Joj Bože, kako se nekada lepo pecalo i uživalo...
Obožavam ove raritete, strašno sam nostalgičan za tim lepim vremenima. Evo za sve vas koje drma nostalgija jednog linka!
Da ne bude zabune, volim ja itekako i nove, moderne mašinice, ali ove stare imaju dušu. Eto!
A koliko me je koštala? Jedan vobler! Verujte mi na reč.
PS. Pecanje savremenim stacionarnim mašinicama je naravno komotnije, lakše i efikasnije, tu nema dileme, ali ne zaboravite da se i ovakvim starim mašinicama itekako pecalo i upecalo!
Nije ovo nikakav poziv da batalite vaše nove, savremene mašinice i jurite po buvljacima ove polovnjake, već pokušaj da oživim jedno lepo vreme koje je moja generacija imala sreću da proživi. A, ako ipak nekada negde vidite ovakav raritet, kupite je i osetićete duh davno prošlih vremena...
Vladimir Jovicki Jovis
