Uvek nekako u ovo praznično vreme pod sličnim naslovom predstavimo vam nešto iz snova, nešto lepo, da vas bar nakratko usrećimo. Čak i ukoliko znamo da teško možete to da imate, bar da vam raspalimo snove i podgrejemo nadu. Ili nateramo da maštate – mašta može svašta. Evo stoga i ovoga puta jedne lepe novogodišnje priče, skoro pa bajke – i to istinite - pa iako nastupa 2018. ko zna – nikad se ne zna. Dakle...

Šetam, tačnije guram se kroz masu sveta. Pa zastanem ispred ukrašenog izloga ribolovačke prodavnice i gledam blještave mašinice. Gužva nezapamćena, ko da nije zima, i po prodavnicama i po ulicama. Automobili mile, a trotoari prepuni naroda. Guraju se, a opet svi nasmejani, bučni, veseli.

Spas od graje i eksplozija petardi potražim u velikoj samousluzi. Kad, unutra haos, gužva neopisiva! Čekam na red za slobodnu korpu, sve razgrabljene. Između gondola krkljanac stvorila kolica prepuna svega i svačega, ali najviše đakonija, ića i pića. Zakrčila prolaze ali niko nije nervozan, sugrađani strpljivo čekaju u dugim redovima pred kasama da plate, pričaju, hvale vlast. Ja čekam slobodna kolica, ipak mi je korpa mala za sve što nameravam da pazarim – pravim doček u kući, dolaze mi gosti, brojni drugari sa suprugama - iduću Novu čekamo kod nekog od njih. Iako kasirka ne staje, kuca li kuca, kolica nikako da se isprazne...

Napokon, natovaren kesama jedva se probijam kroz narod. I dalje svuda razdraganost – na svakom koraku oseća se dolazak Nove godine. Duž čitave bogato ukrašene glavne ulice, s obe strane, ali i po manjim ulicama oko centra, nikle improvizovane tezge sa nadstrešnicama – da snežne pahuljice ne kvase čestitke. Studenti cupkaju od zime ali i u ritmu rok en rola sa tranzistora, stojeći na kartonskim „tepisima“ razastrtim preko zaleđenog trotoara. Cupkaju, ali trljaju ruke od sreće – pazari su veliki, svi kupuju na desetine čestitki.

Kupim i ja dvadesetak onih osrednje cene, na preklop, koje se ubacuju u bele koverte, ali i pet najskupljih, „umetničke“ UNICEF-ove. Jeste da su mi toplije a jeftinije ove s rumenim Deda Mrazom, zavejanim mostićem i blještavim borom, ali „umetničke“ sam namenio nekim važni(ji)m facama. One najeftinije čestitke koje se ko dopisnice šalju bez koverta malo ko kupuje. Jer, ima se – može se.

Dinara ko pleve, nemilice ih trošimo ali opet više nego dovoljno pretekne i za doček u kafani, ili s društvom kod kuće, ali ostane i za grejanje. Stoga se spremamo da dočekamo Novu na nivou, kako i priliči Jugoslovenima - Novu 1979. godinu.

----------------------------------------------------------------------

Kolko onomad svi smo slavili Novu godinu. Slavili smo i Božić(e), Uskrs i Vaskrs, 1. maj i 29. novembar. Ma slavili smo sve, bre, ali Novu godinu najviše. I najluđe. I najduže! Neki put produžim slavlje do Božića, čak i duže – jelku otkitim tek tamo par dana posle Srpske nove godine.

Da, jelke smo kitili, badnjake ređe unosili. Takvo je vreme bilo. A i Deda Mraz je bio dareživ, donosio nam je skupe poklone ma kakvi da smo bili. Ruku na srce, i nismo bili baš neki, ko da smo više dobili nego što smo zaslužili. Ili se varam, ne znam. A možda smo dobili tačno ono što smo zaslužili!

Tek, nekako malo po malo, skoro neprimetno, Nova godina je postala sporedna, sirotinjska, ulična zabava, a Božić glavna atrakcija, državni svečani neradni praznik. Istina, u prvo vreme je Božić Bata bio galantan skoro ko i Deda Mraz, ali kasnije je sve više škrtario, pa načisto utanjio. Sada, ukoliko nešto i pokloni skromni su to darovi. Iako smo u međuvremu postali pravi vernici! Veliki!

Stoga mi ništa nije jasno: kako to da što više verujemo sve manje imamo, tj. manje dobijama. A postimo, i krstimo se redovno, svakodnevno, više puta na dan. I molimo. I po školama veronauku učimo, na televiziji sveštenike gledamo...

Eto odgovra zašto skoro niko nema nešto mrsno na trpezi za Novu godinu, post traje. Ni po kafanama, restoranima, splavovima... slavlja nema, muzika se ne čuje. Svi smerni, poste - niko ne prima goste. Praznuje se po kućama s porodicama tiho, ko da je Badnje veče, uz posnu trpezu. Ni po gradskim trgovima više nema turbo-folka i organizovanog dočeka za sirotu raju. Valjda u gradskim kasama nema za pevaljke s estrade, ili „zvezde“ s parade previše traže pa ne mogu gradski oci da se utale.

Tek, posti Srbija za Novu godinu sve u 16. Videla od svojih svetih očeva - sveštenika, koji su svi odreda prave askete – sama kost i koža usled dugog posta. Neki, ne toliko malobrojni sugrađani, poste čak do... Uskrsa! Iako nisu vegetarijanci, tek za 1. maj raspale roštilj. Jer se treba grejati! Nema se i za meso i za ogrev. Posti Srbija jer nema, a ne zbog Božićnog posta - istina, ne svi. Bahati ne poste iako se krste, a i vernike možeš da izbrojiš na prste koji zaista poste. No...

-----------------------------------------------------------------------------

Nemam ništa ni protiv vernika ni protiv ateista, ni protiv kapitalista ni protiv komunista, ni debelih popova ni sitnih lopova, a volim i Deda Mraza i Božić Batu. Istina, i dalje ovog prvog malo više. Vidite zašto.

A možda iz inata, jer me sve češće zaobilazi Božić Bata.

Eto, ukoliko mislite da preterujem, da deda Glod priča bajke, upitajte vaše majke.

Znam, znam, kratko je vreme proteklo, reći će neko. Treba decenije i decenije da prođu da bi zaboravili kako je bilo i da se odviknemo od bauka jednakosti, jer su nam socijalnom pravdom godinama ispirali mozak. I podmićivali nas pristojnim platama, ne velikim ali dovoljnim i redovnim, besplatnim školovanjem i kvalitetnim lečenjem, godišnjim odmorima, neradnim vikendima i brojnim praznicima. A i Deda Mraz je bio crven. Stoga ga treba zabraniti!

Ali kako nije prošlo ni pola veka, eto, ja (ga) se još uvek sećam. U stvari, pamtiću (ga) dok sam živ. Sećaću se kako sam svakog jutra druge polovine decembra, godine gospodnje ’70 i neke, redovno praznio poštansko sanduče prepuno čestitki. Da bi bilo mesta za nove...

Čik sad pogledajte u sanduče! Čik ako smete, sve sami računi, tužbe i opomene.

Ili pozivi na glasanje. Ne zna se šta je gore.

Ili još strašnije – čik zavirite u novčanike!

Stoga vam vaš Trofej upućuje čestitku!

Srećni vam Novogodišnji i Božićni praznici, živi, zdravi i veseli bili, ma gde se nalazili i ma koliko nemali.

A za nešto vrednije, opipljivije – strpite se. Bar ste vi ribilovci navikli da čekate... Godoa. Krenuo je Deda Mraz s darovima, samo se, verovatno, negde zapecao. Eno ga na nekom jezeru Finske s poklonima. Čekajte, čekajte... samo čekajte. Možda i dočekate... 1979.

Dragan Jovanov Glod