Serija ,,Grlom u jagode” je priča o mojoj (i malo starijoj) generaciji. Generaciji koja je ,,živela” Istok, a sanjala Zapad! Priča o generaciji koja je umela da sanja... I kojoj je san bio ispunjen!"
Tako sam započeo tekst o mojoj omiljenoj mašinici koja krasi čak i korice moje knjige, a možete ga pročitati u celosti ako kliknete ovde. Zato njenom fotografijom počinjem i ovaj tekst - priču o legendarnim stacionarnim mašinicama.
Na to da sednem u vremeplov, vežem pojas i stisnem dugme za 60-te i 70-te godine navela su me neka pisanija o pužnom prenosu, kao i laička poređenja onih koji nisu u rukama imali Van Staal, pa čak ni Cardinala, a kamoli Presidenta. Jedino su videli Quick 3002 a usuđuju se da tvrde da je sve isto, da je Van Stall zastarela rola. Ajde?! Zato krećemo redom, od mašinica koje su još uvek, za mnoge, najbolje koje su ikad napravljene. E, tu bi se možda mogao složiti sa njima, ali samo pod ovim uslovom - da je jedino merilo snaga i trajnost...
Pođimo od pretpostavke, jer nisam 100% siguran ko je prvi, da je D.A.M. Qick rodonačelnik rola s pužnim pogonom. Nesumnjivo je tačno da je on imao daleko najviše mašinica sa tim pogonom, i da su serije prodavale više od tri decenije. Pužnim korakom ga je pratio ABU, a Daiwa i Shakespeare su imali samo po jednu seriju mašinica s pužem. (Cormoran ne računam - on je u poređenju s velikom četvorkom čist autsajder iako je godinama imao i role sa pužem. Takođe ne računam neke firme koje su kopirali navedene, ili bile veoma kratko na tržištu.)
Pužni prenos se primenjuje tamo gde je potrebna velika snaga, recimo kod dizalica i slično. I to kontra - vrti se ono što je kod mašinica gonjeno, tj. ko kad bi se kod Quicka ručicom pokretao rotor! Tek tu se vide prednosti - velika snaga, kad nije potrebna velika brzina. Jasno je zašto: zbog veće površina dodira i napadnog ugla zuba!
Čim pogledate rolu odmah možete da vidite ima li ona pužni pogon ili ne - kod svih mašinica koje ga imaju osa ručice (tj. pogonskog zupčanika) nije na sredini tela (u ravni sa osom gonjenog zupčanika - piniona), nego iznad! To se ponajbolje vidi (slika dole desno) kada se zagleda Shakespeare President. Taj razmak između osa je jednak poluprečniku pogonskog zupčnika - što je on veći, veći je i taj pomak, a to znači da smo stigli kod prve mane: veliko telo, samim tim i teško! Idemo dalje...
Prenosni odnos je teško uskladiti - potreban je veći zupčanik da bi se pinion (rotor) brže okretao. Znači, opet za posledicu imamo preveliku težinu.
Hod špulne gore-dole (tj. napred nazad) je i(li) (pre)brz i(li) prekratak. Zato sve takve mašinice imaju kratku a duboku špulnu.
(Ja sam oduvek bio “filozof”, tako da sam još tada prednost davao ne toliko snazi koliko finoći slaganja strune; tada je najbolje slagao, i za današnje pojmove savršeno, Mitchell 300.)
Sve te mašinice bile su perjanice firmi koje su ih pravile, uvek su se nalazile na prvim stranicama kataloga, a to je, istovremeno, značilo samo jedno - da su najskuplje! Puž i pužni točak su uvek bili rezani, nikad liveni, a to već znatno poskupljuje rolu. Zatim, tako jak sklop se ne ugrađuje u nežno telo, nego u metalno. A metalni su bili i rotori, ručice...
Ručice! Tada nije bilo mašinica za levoruke i desnoruke (tek je Shakespeare serijom Ambidex počeo ono što je danas na svakoj roli - mogućnost da se ručica prebacuje sa jedne na drugu stranu tela). Uvek je oslonac ručice na telu bio s leve strane, izliven zajedno s kućištem. To je omogućavalo da veliku silom forsiramo ručicu bez bojazni po sklop zupčanika (pa čak i kod role koja nije imala puž - Mitchell 300).
Ali bez obzira na težinu i cenu, te mašinice bi imale dobru prođu i danas samo kad bi lepše slagale. Nikakav ne bi bio problem da im se ugradi superstoper i ubace kuglageri (i gde treba i gde ne treba!) i da se stavi “long-life” opruga... iako su stare torzione obavljale posao prebacivanja preklopnika bez greške. Ali slaganje..
Daiwa je od početka bila priča za sebe - na modelu iz 1972. godine vidi se pužni sklop i krivaja “lokomotiva”. Takav sistem za slaganje strune imali su i neki modeli bez puža, recimo rola Šekspir Sigma (prva serije), ali daleko najveću pažnju tome davao je - ABU! Tada su DAM i ABU bili lideri, vodili su žestoku borbu u kvalitetu, i otuda kod naših ribolovaca podela (koja još uvek traje) na dve struje: “damovce” i “abuovce”. Danas su jedni promenili tim za Shimano drugi za Daiwu, ali je “rasna” netrpeljivost počela pre. Čak smo se i po monofilima delili, jedni su se kleli u Damyl drugi u Abulon, ali je bilo (istina manje) i takvih koji su navijali za Noryl (Shakespeare). Baš ti “šekspirovci” su bili priča za sebe, oni su imali samo dva čekrka - President i Ambidex - ali su im argumenti bili za respekt: najjače mašinice su imali oni! Nažalost, Šekspiri su bili toliko trajni da je firma prva - posustala! Profit se nije mogao praviti rolama koje traju 3 generacije. To su prvi shvatili Japanci, njihove role su danas... najlepše. Lepe ko Twin Power FB i Stela FB ali vrede ko i sve lepotice - samo dok su mlade!
Početkom 70-tih ovo (slika dole levo) je bio udarni model. Trajan, pouzdan i jednostavan čekrk. Tu rolu (Cardinal 77) ja provozam povremeno i danas...
Onda se krajem 70-tih godina pojavio Cardinal serije “5” (54, 55 i 57) koji su za ono doba bile vrlo sofisticirane mašinice. Ti “kardinali” su imali pužni pogon, ali i dodatni zupčanik sa krstastom zavojnicom. Cilj je bio što bolje (unakrsno!) dvofazno slaganje, da se ne bi namotaji strune usecali jedan u drugi. Savršena, jaka i trajna, ali meni se nije sviđala - zadnja kočnica! ABU je oduvek “filozofirao” kada su u pitanju kočnice, čak toliko da je na svom poslednjem modelu iz Švedske, Souverenu sa pužem i worm shaftom, imao centralnu kočnicu. Međutim, bila je to “labudova pesma” - očajnički pokušaj da se parira Shimanu i Daiwi, koji nije uspeo - pobedili su i danas su bez konkurencije (kada se o kvalitetu govori), ali i oni ponekad .... u čabar.
Souveren je najkraće trajao, ali su Cardinali serije “C” (Clasic) najduže bili ABU-ovoj ponudi, preko 10 godina. Verovatno što su pravljeni u (tada jeftinom!) Japanu. Na slici gore desno vidite presek ABU Cardinala 57, a desno (na maloj slici) ABU Cardinal C4. Vidite pokušaj da se sa 2 dodatna zupčanika i krivajom koliko-toliko uspori hod, i da se dobije bolje slaganje. To je bila
Sve modele (izuzev “kvika” 270) sam lično vrteo, pecao njima, pa čak i sa čika Danetovom Daiwom iz 1972. godine, i da me sad pitate šta je, ipak, najbolje, rekao bih: Mitchell 300 Pro!
I tu se vraćam na početak priče, da su “iste” mašinice iz ovog teksta i nov Van Staal?! Nisu!!! Van Staal je i jak i lak, bolje slaže i neuporedivo bolje - koči! Jer, velika mana svih tih rola s pužem je bilo loše (iz današnjeg ugla gledano: katastrofalno loše!) kočenje!
Srećom, tada smo koristili (is)tegljive monofile koji su amortizovali udare, a danas bi zbog pletenica pucali štapovi ko trske! Ali, da li su i štapovi - danas - bolji? Uf, vrlo teško pitanje. Iako su, trenutno, pletenice totalno bezopasne po štapove, jer pucaju ko paučina...
Sve u svemu, ko peca monofilima i dubinkama, ovi “stariteti” su sasvim dobri, ali za moderne varaličare nisu! Uostalom, doktor Pantelić još uvek na svom “kardinalu” 57 ima monofil, i to Stren, a štap je stari Hardy. Tim kompletom on peca - somove. Peca, jer još nije isprobao Van Staala. Ali da češće peca smuđa, i da isproba pletenicu na nekom Shimanu ili Daiwi, shvatio bi da je vreme odavno prestiglo puža...
