Huso i Haso krenuli na skijanje. Vozili se nekoliko sati i uhvatila ih jaka oluja. Sklonili se na neku farmu i zamolili zgodnu gospođu koja im je otvorila vrata da kod nje prenoće. - Ma znam da je vani grozno, ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogli svašta pričati ako vam dopustim da prenoćite u kući - reče udovica. - Ne brinite, mi ćemo prespavati u štali, a čim se vreme popravi, odlazimo! Žena pristane i njih dvojica prespavaše u štali. Ujutro se vreme popravilo i oni odoše na put. Oko devet meseci kasnije, Huso je iznenada dobio…

Čudan je ovaj svet. Eto već smo debelo zagazili (tačnije: ugazili!) u drugu deceniju 21. veka a svuda unaokolo mediokriteti i diletanti. Ili licemeri i foliranti. Demagogija zavladala, svi se (kao) profinili – ljudska prava, zaštita životinja, ekologija... a u suštini gledaju jedino profit. Zamenili su sopstveno (kvazi)obrazovanje sa inteligencijom, a poštenje i skromnost proglasili manama. Rodoljublja se stide jer sopstvenu istoriju ne znaju. Ne poštuju svoje jer se stide porekla, kao da imaju pedigre a ne časne pretke. Svi se pokondirili i uobrazili, nesvesni koliko su duhovno osiromašili. Toliko da nemaju ni saosećanja ni osećaja za solidarnost. Usamili se…

Kćerka: „Tata, ja se vraćam kući da organizujem svoje venčanje, tako da spremi svoju štednu knjižicu. Hoću da te obradujem, zaljubljena sam u dečka koji je trenutno daleko od mene. Ja sam u Kaliforniji, a on živi u Njujorku. Upoznali smo se preko dejting sajta, znaš, to je sajt preko kojeg tražiš svoju srodnu dušu. Sprijateljili smo se na Fejsbuku, vodimo duge razgovore preko Whatsappa, proslavili smo dva meseca veze preko Vajbera a on me je na kraju zaprosio preko Skajpa. Tata, potreban mi je tvoj blagoslov, iskrene želje i čestitke, kao i veliko venčanje.“ Otac: „Stvarno! Baš mi je…

Kupila žena orman i dođe majstor da ga sklopi. Pošto je završio sa sklapanjem, naiđe tramvaj pored zgrade i orman se odmah rasturi na delove. Šta će majstor, sklopi ga ponovo. Opet naiđe tramvaj, opet ista stvar. Posle nekoliko pokušaja, kaže on gazdarici: - Ja ću sad ući u ovaj orman i sačekati da naiđe tramvaj, pa da vidim zašto se to dešava. Tako i uradi. Posle nekog vremena ulazi u sobu gazdaričin muž, vidi novi orman i otvori ga. Spazi čoveka u njemu kako se drži za šipku i zaprepašćeno ga upita: - Šta ti, čoveče, radiš tu? Majstor…

Ne znam tačno za koga se veže ova anegdota, pominju se i Miloš Obrenović i Nikola Pašiš, ali i nije toliko bitno jer su obojica vodili dosta sličnu „pragmatičnu“ politiku. Uzmimo stoga da je Pašić ovako „osluškovao“ glas naroda. Elem: Nikola Pašić je često je pitao sekretara šta kaže narod. Psuje vlast – odgovori sekretar. Dobro je, povećavaj porez – naredi Pašić. Šta sad radi narod – opet pita. Strašno psuje vlast, ali najviše Vas, gos’n precedniče – odgovori sekretar. Dobro je, još povećaj – reče Pašić. Šta sad radi narod – upita Pašić.. Ćuti, čak i ne psuje –…