Kad je sve ovo počelo, sedeli smo dva-tri meseca mrtvi-hladni, jer, Bože moj, to je u Kini a ona je daleko. Daleko od očiju, daleko od srca. Tada smo brinuli gde ko peva za „novaka“ i koliki im je honorar, spajali smo Nove godine (dve) preko Božića, pili, jeli i šenlučili preko društvenih mreža. Boljestojeći su zimovali i brinuli da li će biti snega – ne zbog golih useva na njivama i straha od mrazeva nego zbog skijaških staza. Pa su mnogi odabrali destinacije u Alpima, Austrija, Italija, Švajcarska, Francuska... I odjednom... Covid-19. Mart, a mnogi i dalje putuju, recimo…

Počelo je to još u prošlom veku, tamo negde sredinom 80-ih godina. Jednog vikenda kažem supruzi kako bi mogli večeras da izmemo kasetu sa Bondarčukovim filmom „Rat i mir“ i da nekoliko sati uživamo. Odemo do videoteke, kad: „nema šanse, taj film je rezervisan mesecima unapred“. Zapanjeno pitam videotekara otkud sad to, pored Ramba i nindži da narod gleda umetnost, a on reče: „to klinci gledaju na brzinu“, da ne bi čitali lektiru“. Decenijama kasnije, sad nedavno, u Memedovićevoj „Poteri“, na pitanje protiv koga su Rusi ratovali u Tolstojevom romanu „Rat i mir“, učesnik kviza, intektualac, nije znao – na…

Besomučno trošimo struju kao da je besplatna, svake godine treba nam sve više električne energije. Odakle, bre? Nuklearke ni u ludilu! Termoelektrane zagađuju okolonu a ni uglja neće biti večito, gas je skup. Nove akumulacione hitroelektrane nikako, već smo dobrano ispregrađivali reke. Srećom tu je EU – kažu kako moramo (ne znam tačno koliko u procentima) da proizvodimo struje iz obnovljivih izvora. A solarni paneli su skupi. Nisu jeftine ni vetrenjače, ali su ipak brojne nikle po Južnom Banatu. Jeste da je pejzaž bio lepši bez njih, ali šta da se radi – bar Košave ima i previše, iako ni…