Beše to sada već davno, ali ko da je juče bilo, sećam se svakog detalja - dva stila ribolova, totalno različita.. Jer su za mene, tada, to bila sasvim nova saznanja u džigovanju smuđa. Robovao sam predrasudama da je za mirn(ij)u vodu neophodna što lakša glava i što mekša silikonska varalica, da smuđ ne radi dobro po danu a posebno ne leti, kad...
Pecam prvi put sa vodičem, instruktorom kojeg su zvali „Profesor“. On džiguje brzo, ma prebrzo – cima žestoko u vis iz zgloba i pakleno brzo namota. Brzo mota i dok smuđa privlači, a dril skoro nikad ne zakrči, jer je previše dotegnut (sve zbog „šabačke“ kontre tegljivim monofilom). Zabaci tri-četiri puta, maksimum pet... i već menja mesto ukoliko ne bude napada. Ja opet, onako lalinski natenane, navikao da cinculiram, menjam varalice i dekore, tražim razne uglove... ali ne stižem – čamac počinje da se ljulja, Serđo već diže sidro i pali motor, a ja tek treći put zabacio. Panično namotavam strunu ali Yamaha već piči na novi spot. Moj silikonac skače ko žabica po površini dok pokušavam da je dovučem. (Jednog šmrljavog dana, oblačnog sa sitnom kišicom, kad smuđ baš nije radio, Mirko Kanjuh je snimao epizodu za "Čari ribolova". I taman kad izoštri, fokusira na smuđa jer ne vidi kroz objektiv kamere gde će se smuđ pojaviti na površini, Serđo smuđa ili bandara već izglisirao, otkačio, bacio nazad i već diže sidro. Ili Uzalud vičemo obojica u glas: "slow Sergio", ne vredi - mali prgavi Rumun je ko "brzi Gonzales". Dobro je da Mirko nije onako stojeći ispao iz čamca, hehehe.)
Sonar pokazuje novi spot (tražimo „brdovitu“ konfiguraciju dna), ista priča: ista gumica, isti stil, a zbog cimanja iz zgloba Serđo uhvatio štap(ić) iznad mašinice?! On iscimo 5 puta za 5 minuta, ja jedva tri... pa opet Jov(an)o(ve) nanovo. Kad napipamo smuđa on ulovi – ali ulovim i ja. On iz duplo više zabačaja. No, bilo je dana i kad nije bilo nerešeno, često sam više lovio – iako prvi put tu pecam! Evo zbog čega:
Serđo je obično forsirao neke H&H Cocahoe Minnows ribice koje ja nisam imao. Koristio je i drečavi fluo žiti monofil – ni njega nisam imao. Ali sam imao sivi Fireline. Tek, brzo sam uvideo da meni takav naporan stil apsolutno ne odgovara, to cimanje iz zgloba užasno zamara, a ja nemam zglob ko Ištvan Jonjer da izvlačim paklene top-spinove Sriver L Baterfly gumama. No, za Cocahoe gumice sam poverovao da su mi neophodne, pa sam ih naručio čak iz Amerike – da na sledećem pecanju sa Serđom budem naoružan po propisu. Naravno da mi na pamet nije padalo da netegljivi Fireline zamenim istegljivim monofilom, bez obzira što je Serđo insistirao da treba gledati u mesto gde monofil ulazi u vodu i na sve sumnjivo kontrirati iz petinih žila. Tek...
Pecamo mi ponovo zajedno iz čamca. Ali sada više nije rezultat izjednačen, nema više nerešenog, sada ja (u)pecam dvostruko više a iz duplo manje hitaca. No, glupo verujem da je zbog gumice, ali Serđo je tačno znao zbog čega.
Trećeg puta pecao sam sa drugim vodičem, Pakom, sledbenikom Serđove škole, ali gle čuda: isti stil cimanja - ali pletenicom! Otkud sad to, kad se i Pako tvrdoglavo kleo i neki pink-fluo monofil?! Kaže mi da je video od Profesora koji koristi „line Fireline“. Smeškam se zamozadovljno, i pecam mojim lalinskim stilom. Pako i dalje cima žestoko, ali ispod oka prati šta ja radim. Potom i on sedne, štap položi horizontalno, pa samo namota par puta i pauzira nekoliko sekundi – više ne cima. Lovi on, lovim i ja – ali jedva čekam da vidim Serđa i lično se uverim čime peca. Naravno, džentlmenski sam izbegao da ga pitam zašto je promenio svoj „line“ u Fireline.
Serđo je promenio strunu, ja ubrzo varalice. Ispoklanjao sam im moje Cocahoe "amerikance za more, jer sam nabavio mnogo bolje gumice tako da sam skoro uvek pobeđivao u našim „kompetišn“ dvobojima. Šandor i „bratos Mikos“iz Novog Sada, Sale iz Šida, Bojan iz Kraljeva... samo su neki od svedoka tih nadmetanja. I Joca Orka!
Beše to jedne hladne jeseni, kada sam sasvim slučajno (zbog dubine vode) po kutijama tražio teže silikonce. Pecali smo Serđo, Joca Orka i ja. Tada sam otkrio ubojitu moć varalice jer sam Serđa potukao na nulu. Nije mu bilo svejedno, videlo mu se to na licu dok je zvao Radutu mobilnim i na rumunskom pitao koliko treba smuđeva za hotel, pominjao je (koliko sam rumunski razumeo) "da Dragan ima neke „ekstraordinar“ varalice i da je mnogo upecao". Hehehe. Tek, od tada Profesor više nikad nije pecao sa mnom smuđa, iako smo ostali veliki prijatelji do dana današnjeg. A Pako i ja smo još godinama nastavili naša takmičenja koja su se obično završavala... votkama.
Od monofila i Cocahoe prošlo je 12, ako ne i više, godina a ja ne da sam apsolvirao džigovanje nego „doktorirao“. Jer sam eksperimentisao. Nigde nisam žurio nego menjao stilove vođenja varalice, napadne uglove, brzine i pauze, modele, dekore i veličine – i lovio sve više i više jer sam i strukturu jezera toliko upoznao da sam spotove i bez sonara nalazio. Najviše sa Pakom, koji se takođe sve duže zadržavao na spotu da bi isprobao razne modele. Jer na bogatoj vodi se lako ulovi pa se olako (pogrešno) zaključi. Monofil i Cocahoe love, ali za više love može se i bolje. Za onoliko više koliko je pletenica skuplja od monofila, iako nije svejedno ni koja je gumica.
Naravno, Serđo i Pako su ekonomisali, jer nisu na varalice na poklon dobijali nego kupovali. I na strunama su štedeli. Čak je i Raduta koristio fluo monofile sve do Carp Cupa 2002. kada smo posle završetka takmičenja smuđa džigovali. Potom mi je pred odlazak iz hotela redovno vršio vizitu „ličnog naoružanja“ i vadio Stormove iz moje varaličarske kutije, a ja Rapali slao fotografije i čekao nove pakete.
Njihova prednost bila je poznavanje lokacije a moja poznavanje pribora! Jer u 21. veku ne važi ona narodna da „boj ne bije svetlo oružje“. Uzalud je „srce u junaka“ ako je bez alata! Pa makar bio i Vuk Mandušić.
Dragan Jovanov Glod
