Drugo vaspitno sredstvo bio je isprašiti ga povocem po guzici. Švićnem ga par puta, nekoliko puta i po desetak – ali uvek na vreme. Naknadna kazna ne pomaže, ne može da razume zbog čega tada. Ali i te kako shvati kada zna da je kriv i stoički prihvati zasluženu kaznu – u momentu krivice. No, daleko najefikasnije vaspitno sredstvo bila je ljubomora! Ne kaže se bez razloga „ljubomoran kao pas“. E, to sam često primenjivao, bezobrazno sam izazivao ljubomoru kod bića koje je u stanju da umre od ljubavi. Bezobrazno, ali ne i bezobzirno – ljubomora se mora precizno, kao…

U periodu od 1980. do 1990. godine imao sam, očigledno, previše vremena i premalo problema. Da nije bilo tako, sasvim sigurno ne bih mogao da toliko gledam oko sebe, uočavam i pamtim svakakve gluposti. A od svih njih, ubedljivo najviše me je uvek radovalo jedno slovo, sasvim obično, ni po čemu specifično, koje sam, što sam ga češće viđao, sve više uklapao u paralelnu sliku zemlje u kojoj živim, stanja duha i kulture, a na kraju i bratstva i jedinstva… Našao sam u tom slovu, doduše samo na jednom mestu i elemente prikrivenog političkog stava. Ne znam, naravno, kad sam…

Ali i pored pofezni i čaja ipak je bilo preskupo hraniti ga mesom iz mesare. Zato su tog leta 93. Mira i Maćika (drugar iz Bečeja) kupili popola čitavo june. Maćika je sve sredio, a nama, tj. Baku, pripala je - čevrtina. Drugo četvrtinu od naše polovine rasprodali smo po komšiluku, da bi meso za Baka ispalo jeftinije. Za nas ništa nije preostalo, čak ni koske – i one su bile Baku namenjene. Ko toliko jede logično je i da obilato ... Uh, a još ga nismo puštali napolje, dok ne primi sve vakcine i revakcine. Stoga smo bili ko…

Razmišljajući trezveno, da li da vam poklonim biser, još nisam prelomio. No, stipsa nikad nisam bio, evo još malkice himne ljubavi. Pokloniću vam još par nastavaka, jer možda i koji slepac progleda. Ko zna. pa i pse zavoli ko ja. Jer tek kad sam Baka dobio shvatio sam da je sve(t) šarena laža – ko ona pink pena po vašarima, kupiš – lizneš - nestane! Ribolov i pecanje, Shimano i Daiwa, Sarulešti i Ebro, Amsterdam i Barcelona... sve je to ništa! Lepo jeste, ali je u suštini VELIKO NIŠTA. Svaki turista koji ima to može da ima. Ali pun život…

Posvećeno mome Baku, koji je umesto papira dobio knjigu, i njegovim roditeljima Marincu i Loli, drugarima Ciletu, Buliju, Rambu, Vuletu, Isaku, Astoru, Redu, Zerou, Piciju, Maloj, Rasu, jednookom Arisu i svim ostalim psima, znanim i neznanim, rasnim i mešanim, slavnim i bezimenim, negovanim i napuštenim. Jer ni jednom psu nije važno ima li pedigre, ništa im ne znači ni plemeniti rodovnik ni pobednički pehar na izložbi – time se hvale jedino njihovi vlasnici. „Nama konjima uošte nije važno da stignemo prvi na cilj, to je bitno jedino onima koji nas jašu.“ Miroslav Mika Antić Kako ne znam hoću li stići…