Moja mati je penzioner, a bila je čitavog radnog veka učiteljica. U selu. E, nekad je bila priveligija biti pop, doktor i učitelj – svi seljani su ih poštovali. Pa kad recimo Marica - bogata „mesarica“ - sretne moju mamu, pozdravi je i kaže: „bila sam na pošti po novinama“... Kao, da joj stavi na znanju da, eto, i ona čita...
Seljaci i seljanke nisu znali sve padeže – ali su bar znali da ne znaju! Pa bi naprasno počeli da se frljadu sas njih pred osobama koje su respektovali. A mi ih nismo ispravljali, kasno je bilo, čitavog života su govorili: „voleš ne voleš, mora’ da se naje’š“. Kako da ih pod stare dane opismeniš. Uostalom, i moj pokojni deda Tisa (Bog da mu dušu prosti) povremeno je, kad imamo ugledne goste, govorio pred snajom i sinom (mojim roditeljima, učiteljima) da je „išao u Vršcu“ kod doktora, ili „bio u Vršac“ na pijacu. Tada bi se otac toliko zacrveneo da smo mislili da će se šlogirati. Sada ni on nije živ, ali sam ubeđen da „tamo“ još uvek govori dedi: „Baco, bre, pa koliko puta sam ti rekao da pred svima govoriš ko s tvojim komšijama“.
Kasnije sam skontao da se sas padeži davidu od Bašaid na severu Banata (moji kumovi), pa sve do Pirot, Niš i Vranje. Moj prijatelj Acke VK misli da je stoga što ćopavi Vuk nije zalazio u njihovi krajevi, hehehe. Ali ja volim „južnjake“, njihov britki smisao za humor.
Recimo, da li ste bili na sajmu ribolova u Nišu, ili u Niš? Ako ste bili u Nišu – grad ste omanuli! Pogledajte šta piše na železničku stanicu, Niš ili Nišu?
No, nije mi želja da Srbe opismenjavam, to je i mojim roditeljima tek povremeno uspevalo, žarka želja mi je da seljačine nateram da govoridu srpski, pa makar i nakaradno. Tako će ih bolje razumeti – recimo mnogi ODAVLE!
Verujte, nije problem to što seljaci ne znadu padeži, koliko što seljačine divane po engleski. Ili ko moja komšinica Fema iz Vršacu – francuski. „Komifo“? Ili možda „mikofo“? A sve sas budulnik oko vrat.
E moj rode, Sterijo, da si danas živ, pa na sajam u Niš biJo, svašta biH ti pomisliJo. Nigde, bre ubogog mušičara, sve sami fly fishing shopovi, sve engleski nazivi – a u Niš!
No, nisu „flajeri“ jedini frajeri – „carpovi“ su još brojniji! Mnoge šarandžijske ekipe se nazivadu Carp Team-ovi... bilo oklen da su! Tako u Serbiji postoju brojni „carp teamovi“ koji na mnogim Carp Cup-ovima pecadu... šarani! A niko ne peca „carpovi“?! Meni Prike, tu ništa neje jasno...
I varaličari sve više postaju spineri, a trgovci „manageri“ i „dileri“, koji svoj bofl ne prodaju više na sniženjima neko sada na „akcijama“.
Stoga Vi, koji ste IN a niste seljački sin, probajte naš roštilj pa uporedite sas belosveCki „barbikju“ – ukoliko vam leskovački nije bolji neste pod libelu! A kad smo već kod Niš, obiđite kafane, pa probajte hamburgere s barbikju i pljeskavice sas roštilj.
Verujte da nije za (NJEGOV!) bolji imidž i stajling potrebno da se peva na „stejdžu“ u NS, ko zna dovoljna je i bina, pozornica. Ma, ni mikrofon ne treba! Jer kad ON peva uopšte nije važno na kom jeziku peva – najvažnije je KAKO PEVA, ali i ŠTA PEVA! A ko zna može i na engleskom – bolje nego Gilan.
Editot-In-Chief Fishing Trophy
P.S. Dok sam se sas (pokojni) Branko – Glod od „Bistro“ – žestoko opijao (1993. beše) u „Priči“ kod Joce i Saše, moj Veliki Prijatelj mi se često žalio: „dao sam tako prosto ime, kratko, lepo, naše, ribolovačko, a onda kad kažu ’čit’o sam u Bistrou’ dođe mi da svisnem. Dete, daj još jednu turu“...
I evo, ja vičem još jednu...
U znak sećanja i za pokoj duše mog Branka Vukovića, Gloda i od Zum reportera, kojeg sada jedva i na Google-tu možeš iskopati. A tiraž njegovog nedeljnika je u Jugi tada bio veći nego svi nedeljnici i tjednici, u svim ex-YU prcvoljcima, danas - zajedno! Valjda što se vikao Zum a ne Zoom!
