Svi drugačiji modeli izvedeni su iz pomenutih, a međusobno se razlikuju po tome od kojeg materijala su izrađeni, da li su providni, koliko su zdepasti i sl. Neki se prave da budu što neprimetniji i da prave što manju buku, dok su drugi napravljeni kao “bombice” i kao “pljuskavci“ su namenjeni pecanju na ribnjacima gde takva vrsta buke ribu asocira na hranjenje.

Svi ti modeli izrađuju se za različite nosivosti i još ih je moguće prema potrebi fiksno ili klizeće montirati na sistem.

Za snalaženje u šumi takvih plovaka umesto Arijadninog konca bolje će poslužiti davanje odgovora na sledeća 4 pitanja: Gde je riba? Da li duva vetar? Kolika je dubina na kojoj nameravamo da pecamo? Koliko je oprezna riba koju lovimo?

IZBOR

Uprošćeno rečeno, ako se peca na daljini od 3-4 dužine štapa (a uobičajena dužina meč štapova je 3,9-4,2m) treba koristiti lagane plovke kako bi se obezbedio najbolji kompromis između njihove osetljivosti, uverljive prezentacije mamca i lakoće zabacivanja na željenu daljinu. Analogno tome, veće daljine zahtevaju veće vaglere.

I mada su savremeni vagleri konstruisani tako da uticaj pomenutih faktora svedu na minimum, to nikako ne znači da su na njih potpuno imuni. Ukoliko duva jak vetar, ili je prisutno jako površinsko strujanje, treba posegnuti ne samo za težim vaglerima već i za modelima sa što dužom antenom.

U tu svrhu proizvode se modeli sa veoma tankom i dugačkom antenom, prečnika jedva 2mm, koja ima ovalna zadebljanja na samom vrhu (sl. dole), kako bi bila vidljivi a da se istovremeno eliminiše neželjeni efekat “jedra“. Podrazumevani modeli plovaka za takve situacije su naravno bodied vagleri, i to sa što zdepastijim telom. Oni imaju ulogu kao teška kobilica kod jedrilica – da stabilišu plovilo sa visokom katarkom.

Kada vagler po zabacivanju padne na vodu on napravi popriličnu buku i zabija se u vodu do određene dubine. To su, sem već pomenutih “pljuskavaca“, neželjeni efekti, pogotovo kada se peca plašljiva riba u prozirnoj vodi ili u plićaku. U tom slučaju, suprotno od situacije sa vetrom, treba posegnuti za kraćim veglerima, po mogućnosti providnim, a ako se peca na daljinu treba uzeti kraće bodied vaglere.

Za teško pecanje kada riba oprezno uzima mamac i kada je neophodna detekcija najsitnijih trzaja, koriste se insertid varijante. Takvi strejt vagleri se dobro pokazuju i kad se sistem prilagodi za pecanje ribe kada uzima mamac u propadanju.

Kako biste bez prevelikih prepravki sistema mogli da u svakoj prilici jednostavno montirate odgovarajući tip i model najbolje je da to uradite preko univerzalnih kopči (ili adaptera), koji stalno ostaju na osnovnom najlonu. Ta pomagala mogu biti izrađena od virbli sa karabinjerima, od parčeta nerđajuće žice i bužira, ili od silikonske cevčice. Svoje vaglere sam prepravio za montiranje upravo preko adaptera napravljenog od virble i silikonske cevčice, jer mi se taj sistem pokazao najimunijim na mršenja (slika gore).

OPTEREĆENJE I ZABACIVANJE

Po tome kako se opterećuju, vaglere možemo podeliti u dve grupe, na modele bez opterećenja i na one koji već imaju ugrađeno opterećenje ili otežanje u svom donjem delu.

U drugoj grupi razlikujemo modele kod kojih je ugrađeno opterećenje fiksno i na vaglere kod kojih se tegovi mogu menjati, tj. skidati, ili dodavati (slika desno). Bez obzira o kojoj vrsti je reč, osnovno pravilo kod vaglera je da se najmanje 2/3 njegove nosivosti fiksira u samom korenu plovka! Tada  će dobro leteti kroz vazduh i po padu na vodu zauzeti najpravilniji položaj. Tako opterećen vagler obezbeđuje dobru osetljivost.

Kada riba uzima mamac u propadanju treba povećavati osnovno otežanje vaglera (tj. otežanje u njegovom donjem delu), ali smanjivati preostalo opterećenje i pravilno ga raspoređivati celom dužinom osnovnog najlona, da bi sistem i što duže i što ravnomernije tonuo.

Ako se lovi krupnija riba pri dnu, tada treba uraditi suprotno: smanjiti malo težinu u bazi vaglera a koncentrisati je iznad predveza, kako bi takav sistem lakše “probio“ površinski sloj sa kederima i što pre propao u dubinu, ali i tada bi trebalo da najveći deo celokupnog opterećenja bude koncentrisan uz telo veglera, često čak i 90%!

Ipak, čak i kada je pravilno opterećen, vagler plovak kod nepravilnog zabacivanja može veoma lako da zamrsi sistem. Do mršenja retko kada dolazi tokom samog leta sistema kroz vazduh, već kada on padne “u gomilu“ na vodu. Stoga je neophodno, trenutak pre nego što plovak pljusne o površinu vode, zaustaviti (blagim pritiskom kažiprsta na obod špulne) odmotavanje najlona i sistem će se cimnuti i prućiti po površini vode celom dužinom. Praktično, vagler, koji svojom težinom i težinom najvećeg dela otežanja povlači sistem za sobom, zaustaviće se za delić sekunde, a inercija će predvez sa udicom i sitnim olovicama “ispucati“ napred. Kada tako  opružen sistem padne na vodu nema mršenja i, što je takođe bitno, sistem postaje dovoljno osetljiv da se detektuju energičnija izimanja mamca, kad riba jede u propadanju. Osećaj za opisano pravovremeno i mekano zaustavljanje sistema, tj. pravilno zabacivanje stiče se veoma brzo.

MALO, A BITNO

Da nastavimo o pravilnom otežavanju vaglera: jedno od najčešćih rešenja rasporeda (preostalog dela!) opterećenja (obično ne više od 1/3 nosivosti, a često čak i samo 10%!) jeste da se sitne olovice, bar 5-6 komada, rasporede na jednakom rastojanju od plovka pa do predveza - bilo da su jednake težine, bilo da se nižu od težih ka lakšim.

Neposredno iznad predveza, ili na njega, kači se znatno manja olovna sačmica, koja služi kao indikator trzaja! Iskusni ribolovci, takmičari pre svega, smatraju to olovce najbitnijim elementom sistema koji se nalazi ispod plovka! Veličina te sačmice trebala bi biti takva da njeno odizanje dovodi do vidljivog izdizanja antene, u protivnom nema svrhu. Težina “dropera“, kako Englezi nazivaju to olovce, trebalo bi da bude u srazmeri sa veličinom plovka. Kako bi olovce koje je indikator trzaja bilo što manje i što neosetljivije za ribu kada usisa mamac, neophodno je da i plovak bude što osetljiviji, da ima tanju antenu i da ona bude izrađena od vrlo laganog materijala. To je i razlog zašto i takmičari prednost daju vaglerima sa antenama od paunovog pera, mada za rekreativan ribolov, gde ne odlučuje svaki gram, ovakvo cepidlačenje nije neophodno. Rekreativci ionako koriste (pre)velike udice da bi im pomenute finese donele ekstra bodove. Ipak, jedno od iskustava takmičara nije loše usvojiti:

Kad je riba vrlo aktivna, “droper“ treba pomeriti bliže udici - i obrnuto! Kako bi se tokom pecanja stalno bilo u kontaktu sa ribom neophodno je više puta pomerati „droper“ gore-dole. Znak da je ovo olovce preblizu udici jeste to što iako plovak reaguje nikako da zakačite ribu - kontrirate u prazno. Oprezna riba u trenu oseti sumnjivu težinu “dropera“ pa ispljune mamac - baš u trenutku kada kontrirate!

Suprotan slučaj je kada plovak ne reaguje, ili to jedva da učini, a kad izvadite udicu nema mamca! Tada treba ili približiti “droper“ ili zameniti malo težim.

Pomenuti odnos 2/3 i 1/3 odnosno 90% i 10% treba, naravno, shvatiti uslovno, ko polaznu tačku za vlastite eksperimente na svojoj omiljenoj vodi. Opisan način rasporeda olovica je pogodan kada se peca fiksnim plovkom na relativno maloj dubini, pa nije problem da se takav sistem zabacuje. Za pecanje na takvim terenima veoma je efikasan i sistem nazvan “bič“. Kod njega je gotovo svo otežanje smešteno uz donji deo vaglera, a na predvezu je maltene samo olovica koja služi za indikaciju trzaja. Ovaj sistem je odličan za lov oprezne ribe ali samo ako nema mnogo kedera, koji će napasti lagano propadajući mamac i pre nego što on padne na željenu dubinu...

KLIZEĆE VARIJANTE

Kada se peca na velikoj dubini, pogotovo kada ona premašuje dužinu štapa, koriste se po pravilu teži vagleri sa zadebljanim donjim delom (bodied) i s ugrađenim opterećenjem, ali koji su montirani “klizeće“ (direktno ili preko odgovarajućih kopči i adaptera). Bitno je da alkica na donjem delu plovka ili adaptera bude mala - ali ne previše! Da klizeći čvor (kojim podešavamo dubinu) ne bi prolazio kroz takvu alkicu, između njih se na osnovni najlon stavlja perlica. To nam omogućava da klizeći čvor bude veoma mali, da bez problema proleće kroz brojne karikice meč štapa koje su, po pravilu, malog prečnika.

I kod ove tehnike pecanja vaglerima treba ispoštovati pravilo da najmanje 2/3 otežanja bude u plovku, a preostali deo ispod njega, ali više pomerena (“sabijena“) uz sam predvez, a ne razvučena - kao kada se peca u plitkoj vodi. Tako koncentrisane olovne sačmice na malom rastojanju od predveza treba da imaju dovoljnu težinu da, posle pada sistema na vodu, bez teškoća povuku osnovni najlon kroz klizeći plovak, sve dok ga ne “zakuca“ o klizeći čvor. Što je najlon tanji to će se opisano lakše odvijati!

Naravno da i kod ovog načina pecanja treba koristiti “droper“, ali i još jedno veoma važno olovce pride!

Radi se o kuglici koja se stavlja između olova (koje je iznad predveza) i klizećeg vaglera. Njegova svrha je da ne dozvoli plovku da se spusti suviše nisko, tj. tim olovom podešavamo rastojanje plovka od predveza. Kada sistem izvučemo iz vode, klizeći plovak se spušta samo do tog (gornjeg) olovnog graničnika. Njime podešavamo dužinu donjeg dela osnovnog najlona sa predvezom tako da nam je najzgodnije za zabacivanje, približno na oko 2 metra. Ispod tog olovnog gornjeg graničnika (koji može biti napravljen i od dve manje kuglice, da se spreči njegovo pomeranje), na pola rastojanja do udice (na oko 1 m), stavlja se preostali deo donjeg otežanja (glavni deo 2/3 je ugrađeno u plovak!!!), stim da se još niže - uz sam predvez - takođe stavlja “droper“, koji kod sistema sa klizećim plovkom može biti i osetno teži nego kad se peca u plitkoj vodi fiksnim.

I još jedna mala (ali veoma bitna!) napomena: kada pecate klizećim sistemomna velikoj dubini ne zatvarajte preklopnik mašinice odmah posle pada sistema na vodu! Ostavite ga otvorenim sve dok se sa špulne odmotava najlon, jer će tek tada mamac biti na mestu gde ste i zabacili!

Kada se peca ovim sistemom najčešća indikacija trzaja je lagano izdizanje ili poskakivanje antene, znatno češće nego njeno nestajanje, ili lagano zanošenje u stranu!

PRIPREMA

Dva detalja su vrlo bitna pre početka samog pecanja: precizno podešavanje dubine i utvrđivanje vremena za koje plovak zauzima pravilan položaj.

Dubina se određuje “klasično”: na udicu se stavi olovo ili takozvana sonda za merenje dubine i plovak se više puta zabacuje u zonu pecanja, i posle svakog zabaca pomera duž osnovnog najlona gore – dole, dok se ne pronađe pozicija kada vagleru iz vode viri samo vrh antene, toliko da ga možemo videti bez veće muke. Što vrh antene manje viri iz vode - sistem je osetljiviji! Zatim se skine sonda pa se sistem e zabaci sa mamcem. Mala je verovatnoća da će ga riba odmah uzeti, pa treba odbrojati koliko je potrebno mamcu da padne na dno, odnosno koliko je potrebno da vagler sedne kako treba. Kasnije, tokom samog aktivnog pecanja, svako odstupanje u vremenu, za koje je plovak već trebao da zauzme svoju uobičajenu poziciju (da njegova antena viri pod određenim uglom i u određenoj dužini), jeste znak da je riba uzela mamac, najverovatnije presrećući ga u propadanju!

Iz ovog se može zaključiti da treba eliminisati sve druge moguće neželjene uticaje na plovak. O tome je već bilo reči u prethodnim poglavljima ove priče, ali ne i o najbitnijem: o eliminisanju takozvanog trbuha na vodi, bez čega je engleski način ribolova nezamisliv. Tako dolazimo do jednog od najbitnijih detalja, do potapanja strune koja od plovka do vrha štapa mora biti ispod površine vode, barem kada se lovi na stajaćim ili veoma sporotekućim vodama (a veglerima, po pravilu strejt varijantama, se uspešno peca i na tekućoj vodi!).

Potapanje strune, njeno skrivanje od domašaja vetra i površinskog strujanja, izvodi se tako što se posle zabačaja, kada plovak pljusne o vodenu površinu, vrh štapa u dužini od 15 do 20 cm uranja u vodu a ručica mašinice se nekoliko puta energično okrene, uz to, ako to dozvoljava prostor, vrh štapa se malo cimne unazad. Zbog takvog postupka plovak treba uvek zabaciti 1-2 metra dalje, tj. iza mesta koje prihranjujemo. Opisanim postupkomstruna se zateže, proseca površinski vodeni film i najlon tone ispod njega.

Da bi se ovaj efekat što lakše postigao treba koristiti tonuće monofile, koje valja redovno odmašćavati sredstvom za pranje suđa i ispiranjem.

Najbolje tonuće strune, tj. najloni, su fluorokarboni, ali su preskupi i po pravilu previše kruti. Ali u nedostatku pravih tonućih najlona poslužiće i neki umereno korišćen klasični najlon, pogotovo ako se prethodno špulna sa njim potopi bar na pola sata u vodu. Zbog delimično pohabanog površinskog sloja takav najlon više upija vodu i postaje teži, ali i lakše puca na čvoru! Efekat potapanja najlona bolji je što je najlon tanji.

Bez obzira na to koji najlon koristite on se tokom pecanja često zamasti pa prestaje da tone. Stoga nije zgoreg na pecanje poneti, u plastičnoj kutijici ili kesici, komad sunđera natopljenog u sredstvo za pranje suđa kojim ćemo nasapunjati najlon i zatim isprati špulnu u vodi. Kada se peca po vetru ili u jakom površinskom strujanju vrh štapa treba stalno držati potopljen! Ipak, i tada se može desiti da se plovak pomera. Ukoliko ne želite da pokvarite prezentaciju mamca stavljanjem većeg plovka, probajte da povećate dubinu sistema tako da se po dnu vuče petnaestak centimetara predveza. Tada na to parče predveza dodajte kuglicu olova kao što je “droper“, koje će imati ulogu sidra. Ako ovo ne da rezultata pokušajte da još malo produžite deo najlona koji će se vući po dnu i da dodate još koju sitnu olovicu. Sve ovo je nužno zlo, jer koje smanjuje osetljivost sistema. Ako ni to ne da rezultat, pa čak ni stavljanje većeg vaglera - pređite na feeder!