Nije to bio samo usud varaličara već i plovkaroša i dubinkaša. I prvi i drugi i treći su se sred najveće žege k’o pokisli vraćali razočarani sa Kupusinačkog dunavca, Erdevičkog jezera (tačnije jezera Moharač), sa zatravljenih kanala i dunavskih obala...
Sve češće se napuštaju i ,,proverena” mesta, ona koja su ribolovci uobičajavali nazvati ,,svojim” i kreće se u potragu za novim.
I sam sam nerado učinio isto, digao sam ruke od moje omiljene kameničke plaže preko puta Novog Sada. Dojadilo mi je da neprestano slušam kako sam zakasnio bar 2-3 dana, jer eto tada je riba dobro radila, a od tada - ništa, k’o u bunaru! Obrlatile su me glasine da riba bolje radi sa šangajske strane pa krenuh da probam. I tako sam, prepušten sam sebi, počeo istraživanje meni nepoznatog terena.
Najveći problem je bio da prilagodim sistem za pecanje tehnikom ,,na šetnju” (bolonjeze štapom) različitim uslovima, pre svega brzini toka i dubini. Pecajući godinama na kameničkoj plaži, spoznao sam da mom načinu pecanja i tamošnjim uslovima na vodi idealno odgovara plovak nosivosti od 3,5 g. Sistem koji takav plovak podrazumeva mogu zabaciti dovoljno daleko da pogodim, kako bi to rekli ribolovci sa Drine, ,,džadu” kada riba radi daleko od obale, ali taj sistem je i dovoljno osetljiv kada pecam u mirnijem delu toka ili bliže obali - kompromis sa či-jim sam rezultatima bio zadovoljan.
ISTRAŽIVANJE
Međutim, na ,,novoj” vodi nije bilo tako. Trebalo je ispitati znatno duži deo obale, sa vrlo različitom konfiguracijom dna, gde ima i malih šporova koje nisam još imao prilike da vidim kad su na ,,suvom”, već pravac njihovog pružanja naslućujem po karakterističnom toku i vrtloženju vode. Dakako da sam pažljivo posmatrao obalu ne bi li na njoj otkrio tragove ribolovaca, ostatke primame i sl. kako bih na osnovu toga zaključio da sam na traženom mestu.
Ispitujući sve te terene sreo sam se sa ovim problemom: sistem koji sam imao montiran na štapu, odgovarao bi samo u pojedinim situacijama, dok je na drugim delovima obale zahtevao veće korekcije: promenu plovka i odgovarajućeg otežanja, a to znači montiranje novog sistema. Nije to baš neka tantalova muka, ali dosadi brate da, maltene, kod svake promene mesta moram skidati delove sistema i ponovo ga komponovati: plovak, olovna suza, donji graničnik za nju, zatim olovna sačmica teška 0,5-1 g (da strujanje vode ne podiže mamac previše od dna), pa virblica i predvez sa udicom...
Kako sam prvog dana svoju pecarošku utehu našao u skromnim ulovima, mahom protfišima težine ,,tri u kilo”, na mestu za koje mi je od prijatelja sugerisano kao dobra ,,polazna” tačka, nisam puno istraživao i menjao sisteme. Zadovoljio sam se korekcijama odstojanja glavnog opterećenja (olovne suze) od predveza. Međutim, famozni komentar drugara, po povratku iz ribolova, tipa: ”Ama nizvodno (ili uzvodno) ti je mnogo bolje...” naterao me je da se za sledeći izlazak na vodu bolje pripremim za golgotu otkrivanja novog “mojeg” mesta.
Kako bih na vodi bio što fleksibilniji i racionalniji, opredelio sam se za unapred, kod kuće pripremljene, različite sisteme, sa raznim tipovima i nosivošću plovaka, koje sam montirao na monofil u dužini od petnaestak metara i sve to namotao na klasične motalice za takozvani petljaš. Eureka? Nikako! Sve sam to ,,skinuo” od takmičara, oponašajući ono što se u njihovom krugu naziva “šok predvez”.
STARA CAKA
Mada nemam ambicija da se proglasim istoričarem sportskog ribolova, čini mi se da su i takmičari, razrešavajući neke svoje probleme, pribegli receptu pecaroša koji sa peščanih morskih i okeanskih plaža frljaju mamce ka pučini. Takozvani surf ribolov nije svojstven našem podneblju, tj. primorju, tako da su ovu pecarošku caku naši takmičari kupili od svojih kolega iz inostranstva, ako se ne varam - od Italijana.
Da krenemo redom: kod surf pecanja sa morske obale neophodno je adekvatnim štapovima, poput kladiva zavitlati relativno veliki olovni uteg koji će, silinom inercije, dovoljno daleko za sobom povući i predveze sa mamcima. I olovno otežanje, baš kao i surf štapovi imaju svoje granice i krajnje domete. Kako bi povećali daljinu zabačaja pecaroši su posegnuli za specifičnim rešenjem: različitim profilom monofila! Znajući da tanak najlon omogućava dalji izbačaj, ali da ne može izdržati opterećenje olova u zamahu, ribolovci su pronašli rešenje u “šok predvezu”. To je deblji komad najlona, dovoljno jak da se kod snažnog zamaha i izbačaja ne pokida, najčešće u dužini od 6-8 m, koji se specifičnim čvorom vezuje za znatno tanji osnovni najlon. Dužina takvog predveza se podešava tako da, kada se sistem namota na mašinicu radi zabačaja, u momentu otvaranja preklopnika klasične mašinice na kalemu bude bar 5-6 namotaja šok predveza. Ovo stoga kako se čvor - spoj dve strune - ne bi izložio sili istezanja kod zabačaja i zbog toga pukao. Šok predvez kod zabačaja olovom povučen izleće kroz karike bez problema, i za sobom povlači tanji osnovni najlon, koji lako klizi kroz karike bez obzira na čvor, a ne puca jer je šok predvez na sebe preuzeo silu trzaja!
Ovo rešenje je bilo veoma efikasno i uskoro su se pojavile i najloni promenljivog prečnika, ali su se šok predvezi održali i u svojoj originalnoj veziji.
U NOVOM RUHU
Elem, istom rešenju su pribegli takmičari želeći da što dalje zabace teške vagler plovke: za “broj” (najčešće dva) deblji najlonski šok predvez vezuju klasično tanušni osnovni takmičarski najlon. Ovakav sistem omogućava zabacivanje petnaestgramskih (i težih) vagler plovaka na daljine i od 50-60 m. Naravno da se za ovu tehniku moraju koristiti i snažniji meč ili telemeč štapovi, odnosno oni sa većom težinom bacanja (ne akcijom!!!). Ma koliko izgledalo čudno u prvi mah, ali čvor na spoju šok predveza i osnovnog najlona bez problema prolazi kroz mnogobrojne provodnike malog prečnika na meč štapu.
U praksi se za tu svrhu najbolje pokazao spoj Hangmanovim čvorom (još češće ćete ga naći pod nazivom "dvostruki ili dupli Uni čvor" - op. D.J.) jer se lako vezuje a nosivost mu je vrlo solidna. Otpor zapinjanja ovakvog i sličnih čvorova potire se znatno povećanom silom kojom težak vagler povlači šok predvez za sobom. Bitno je samo da se krajevi kod takvog spoja ne odseku suviše blizu čvoru, jer svaki čvor lakše klizi kroz karike kada ima duže “brkove” (bar 1,5-2 cm), baš kao što takav spoj manje kači namotaje najlona sa kalemu, kada sleće sa kalema kod zabačaja. Ovakav sistem je vrlo zahvalan jer omogućava pripremu i rezervnih varijanti koje su već gotove namotane na motalice, sa sve plovcima, ili, da bi se sprečilo njihovo oštećenje, sa konektorima bilo za klizeću, bilo za fiksnu montažu. Upravo je to ono što mi je kod ispitivanja novog terena bilo potrebno! Mada sam samo nekoliko puta pecao meč štapom na velikoj daljini, odmah mi se dopalo rešenje da sistemom ,,a la šok predvez” dobijam mogućnost da kod kuće napravim više varijanti za samo jedan meč štap, koje menjam jednostavnim spajanjem Hangmanovim čvorom. Umesto debljeg šok predveza, rezervne sisteme sam kopletirao na komadu najlona dužine 8-10 m, iste debljine kao i osnovni najlon. Svaki čvor predstavlja najslabiju tačku sistema, ali još zbog toga nisam izgubio ribu, jer je nosivost tog čvora na debljem osnovnom najlonu (0,16-0,18 mm) veća od nosivosti podveza sa udicom koji je obavezno znatno tanji od osnovne strune (0,12-0,14 mm).
NIJANSE
I tako se vraćam na početak priče. I tada sam, posle nekoliko varijanti za meč ribolov i vagler plovke, napravio i različite sisteme za bolonjeze pecanje. Ispitivanje novih terena tako mi je olakšano, jer se za svaku situaciju može vrlo brzo prilagoditi ceo sistem, a na samo jednom štapu. Ovo je veoma bitno, jer mi rekreativci ne uživamo u luksuzu da na pecanje možemo poneti nekoliko skupocenih bolonjeza sa namontiranim različitim sistemima - kao što je to uobičajeno kod inostranih takmičara, pogotovo Italijana, koji na vodu ne izlaze bez ,,pušli” bolonjeza, petljaša, štekova i meč štapova. Uostalom, ako je neka uteha: kod rekreativnog ribolova nije toliko odlučujuće da li će se za zamenu nekog sistema utrošiti desetak sekundi, tridesetak sekundi, ili 5-10 minuta, ali potreba za češćim menjanjem sistema, ili plovaka, i te kako zna da utiče na pecaroški entuzijazam, te stoga ovakvi gotovi sistemi-predvezi ponekad dobro dođu. Mada je opisano korišćenje unapred pripremljenih sistema prema datim potrebama vrlo praktično, ima ono i neke ,,bubice”. Ja baš ne volim osećaj kada kod namotavanja osetim kako čvor prelazi preko karika, pogotovo kada je na udici ulov, a ceo sistem ,,našpanovan”. Kako ne koristim plovke veće nosivosti od 5 g, inercija kod zamaha nije velika, ponekad čak nedovoljna da čvor neosetno izleti sa kalema. S druge strane, kako laki plovci ne traže snagu šok predveza, nije ni potrebno da čvor sa nekoliko namotaja sedne na kalem mašinice - sasvim je dovoljno da se u kod zabacivanja bolonjeze štapom od 6 m nalazi između mašinice i prve karike. Ovo rešenje pogodno je kada ribolovac kreće u ribolov bez čvrstog opredeljenja na koju će stranu, pa se u poslednjem momentu odlučuje. Drugim rečima: kada riba slabo radi pa je ribolovac prinuđen na česte neplanirane promene mesta. Ja, čim sam se ustalio na mom novom mestu, na štap sam montirao odgovarajući sistem kao stalan: direktno montiran na osnovni najlon. Ipak, sa sobom uvek nosim i sve rezervne varijante, jer nikad se ne zna kada će me apstinencija ribe, ili nagla promena vodostaja, pokrenuti na novu pecarošku migraciju.
Mirko Kanjuh
