subota, 10 maj 2014 18:50

Pecanje u travi

Ocenite ovaj članak
(6 glasova)

Svake godine šarandžije se neizbežno iznova sreću sa situacijom kada treba pecati na zatravljenim delovima, bilo na površini bilo na dnu. U junu i avgustu šaran prosto obožava da se sunča špartajući među ostrvcima vodenog rastinja koja su prepuna nj­gove prirodne hrane. Na nekim od voda na kojima sam pecao šaran je satima znao da, pomaljajući veoma često leđa iznad površine vode, krstari između olova na sistemu i marker plovaka nesvestan opasnosti, pomerajući ih baš kao što to čini sa stabljikama i cvetovima vodenog rastinja kada po njima traži puževe i račiće. A vodeno rastinje i te kako zna da košta živaca ribolovce, pogotovo kad izgube mnogo riba zbog izbora pogrešne taktike.

InLine-1

Često pecam na jezeru Tileri u istočnom Jorkširu i ono je veoma bogato podvodnim i površinskim vodenim rastinjem, svuda po dnu prostiru se tepisi trave. Svojevremeno, kada sam u toj vodi ulovio jednog šarana od preko 15kg, trebalo mi je oko sedam (7) sati da ga izvučem, jer sam morao da ga čupam iz nekoliko pojaseva vodene trave. Najteže mi je bilo kada sam ga izvlačio iz najudaljenijeg podvodnog “žbuna“, jer je tada najlon toliko bio nategnut da je i iz savijenog štapa “isisao“ svu rezervu snage tako da pomeranjem istog nisam ništa dobijao. Ne volim da idem unazad kada je štap savijen do krajnjih granica (a pecam koristeći monofil), jer se onda izgubi osećaj za doziranje povlačenja - izgubim kontrolu nad sistemom koju u normalnim situacijama imam kada štap povlačim preko ramena. I zato, kada se štap maksimalno savije do granice T.C. (test curve), a ne osećam da nešto podižem, tj. privlačim, da se nešto dešava na drugom kraju, to je za mene znak da ga vratim na držače (rod pod).

Šaran, koji se zabio u travuljagu, oseća se sigurnim i, prema mom iskustvu, postoji samo jedan način da ga odatle izvučete, a to je da mu prepustite da sam izabere momenat za to.

Kada veliki šaran pobegne u vodeno rastinje, nepromišljeno je jedini izlaz videti u kidanju sistema. A šarani i te kako znaju da se zaglave u rastinje, koje je karakteristično za jezero Tileri. Tanke zelene niti se na pojedinim mestima pružaju od dna pa sve do površine i kad šarana privučete oblasti koja je njima obrasla morate nastaviti da ga energično privlačite besomučno namotavajući najlon - navlačeći ribu tako brzo da nema vremena da primeti travu. Ako je primeti i uputi se ka njoj - teško vama! Pokušavao sam na razne načine da ga odatle izvučem, a kao najbolje se pokazalo otvaranje preklopnika na mašinici, vraćanje štapa u držače i – čekanje, ali baš pravo pravcato čekanje!

Pokazalo mi se da čak i sistem sa bejtranerom zateže najlon određenom silom, minimalnom ali dovoljnom da je šaran oseti i da ga to drži na oprezu. Činjenica je i to da riba u ustima ima udicu i oseća zatezanje olova, ali smatram da ga to ne brine previše u tom trenutku. Osećaj da ga nešto vuče jeste ono što ga najviše muči: činjenica da mu nešto ne dozvoljava da ide tamo gde on hoće - to je ono što zna da ga uspaniči.

Svojevremeno sam jednu ribu ostavio 3 sata da miruje u gustom vodenom rastinju u koje se zavukla, i tek posle isteka tog vremena ona se pokrenula. Prethodno, čim je otpor tokom njenog zamaranja postao suviše veliki, otvorio sam preklopnik mašinice, vratio štap u držače i skuvao sebi čaj. Sreća moja da sam to uradio, jer sam na kraju savladao šarana koji je bio težak petnaestak kilograma, izvlačeći ga na opisan način iz više podvodnih busenova. Ne radi se tu o receptu koji uvek pali kada šaran pobegne u travu, ali iskreno rečeno, za sve ove godine koliko se bavim šaranskim ribolovom, taj metod mi se pokazao najboljim. Smatram da imam oko 80% šansi da izvučem šarana koji se zaglavio u vodeno rastinje ako otvorim preklopnik mašinice i – čekam. Ponekad je šaran toliko vešt da izbaci udicu čim stigne do spasonosnog podvodnog šiblja, ali moj savet za takve situacije i dalje ostaje da se isplati biti strpljiv, i da ne treba insistirati na kidanju sistema čim se ništa ne dešava desetak minuta.

Da bih vam ilustrovao zašto se isplati čekati duže, ispričaću vam priču o ribi koju je ulovio jedan drugi ribolovac koji takođe rado peca na tom jezeru. Jednom prilikom kolega Neil Harrison je pecao nedaleko od mene. Završavajući 24-satno pecanje tokom kojeg je upecao 5 šarana, svratio je do mene i ispričao mi šta je ulovio. Ja sam pecao već 48 sati, ali sam ulovio samo jednu ribu pa, čim sam Neilu video leđa, kao što biste i vi učinili, spustio sam se do njegovog mesta...

Prošlo je više od 45 minuta od kako je Neil otišao i bar 15 minuta od kako sam se raskomorio na njegovom mestu pre nego što sam bacio pogled u plićak sa strane. Na udaljenosti ne većoj od dužine štapa pri površini vode u vodenoj travi ležao je šaran desetokilaš?! Nije se uplašeno praćaknuo kada me je primetio, već je, posle petnaestak minuta, lagano skliznuo u dubinu i nestao. Kasnije sam doznao da je jedan sat pre svog odlaska Neil ulovio tog šarana i pustio. Šaran je strelovito krenuo ka otvorenoj vodi ali se zapetljao u travu i tu primirio. Praktično, šaran je najmanje dva sata bio u travi pre nego što se pokrenuo.

MONTAŽE

Kevin Neš je jednom prilikom napisao interesantan tekst o tome kako sistemi sa kojih se olovo lako otkačinje jesu najbolje rešenje kada se lovi na zatravljenim terenima, jer su tada šanse da izvučete ribu najveće. Smatram da je Kevin u pravu, jer bilo šta da je na najlonu, makar to bila i mala virbla, postoji šansa da će se oko toga nakačiti čitava bala travuljage kroz koju ćete provlačiti ribu. Čim se zakači prva vlat vodenog rastinja, za nju će se kačiti sve više i više... narastajući do snopa, i tada će samo najistrajniji uspeti da s takvim čudom na najlonu izvuku i ribu.

Žrtvovanje olova na takvim terenima je skoro jedini način da se efikasno peca riba. Međutim, u okolnostima kada se mnogo daje na zaštitu čovekove okoline, smatram da je najbolje da i ribolovci, kada god je to moguće, izbegavaju da budu prozivani. A sve to ode do đavola kada pročitate na nekom sajtu kako neki ribolovci poseju i po nekoliko tuceta olovnih otežanja dok na jako zatravljenom terenu ne izvuku šarana! Uprkos tome što se kod pecanja koriste i olova koja su nerastvorljiva u vodi (plastificirana i slično) smatram da ribolovci, ipak, treba da budu pozitivci kada god je to moguće, te je to glavni razlog da izbegavam takve sisteme, sisteme za sejanje olova po dnu, sem ako ne postoji nikakva alternativa. Čak i tada ću žrtvovati najmanju moguću količinu olova, pre nego što kažem: što je dosta, dosta je!

OMILJEN SISTEM, IN LINE OLOVO

Na zatravljenim vodama se najčešće opredeljujem za meni omiljeni in-line sistem. Sastoji se od Armaled in line olova težine 5oz. I mada i takvo olovo često zna da sa sobom pokupi snopove vodene trave, pogotovo ako se peca na jako zatravljenim vodama, ipak smatram da je to daleko manje nego što bi bio slučaj kada bi se koristilo olovo sa virblom, koje se kači na sistem preko posebnih kopči. Pecajući in line sistemom na zatravljenim vodama u poslednje dve godine nisam uspeo da izvučem samo jednu jedinu ribu. U dva slučaja sam pokupio poprilično trave izvlačeći ribu, ali smatram da su upravo te ribe bile glavni krivac tome, a ne sistem, tj. in line montaža - ribe su bežale u travuljinu čim bi im se ukazala prilika tokom zamaranja. Bilo koji drugi sistem, uveren sam, ne bi mi to omogućio, verovatnije je da bi se sistem zamrsio kod pokušaja ribe da se oslobodi.

InLine-2

U doba kada se mogu kupiti već pripremljeni sistemi (montaže), kada postoje video materijali sa instrukcijama i detaljni prikazi pravljenja montaža u časopisima, verujem da neki od novih šarandžija previđaju prednosti korišćenja in line olova u situacijama kada se peca na vodama bogatim vodenim rastinjem, budući da su najčešće preokupirani sistemima s kopčama.

Izvorno, koncept olova koja se kače na osnovni najlon sa strane, preko preko kopči (lead clips), zamišljen je kako bi se zaštitila struna na mestu uz virblu, u situacijama kada ribolovac daleko zabacuje. Ali detaljno opisivanje takvih sistema, čini se, pretvara većinu ribolovaca pre u žrtvu pomodarstva nego u uspešnog šarandžiju.

Tokom 2003. god. najmanje dvojica ribolovaca su nazvala kancelariju “Carp-Talk” i zamolila su mog kolegu Kev Cliforda da im oslobodi ribu zaglavljenu u vodeno rastinje Motorwej šljunkare, koja je od kancelarije udaljena malo manje od 2km. U oba slučaja radilo se o šaranima desetokilašima koji su upecani na sistem sa kačenjem olova sa strane. Desilo se to da je, kada je riba povukla, kopča, zajedno sa olovom, ostala praktično na mestu gde je olovo palo posle zabačaja, ali je šaran vukući predvez za sobom kroz takvo olovo, tj. njegovu kopču, provlačio i osnovni najlon sa virblom kao donjim graničnikom. Šaran je lako prošnirao najlon kroz zatravljeni deo sve dok se nije toliko zapetljao da više nije mogao ni da mrdne. Izuzetno, kopča Lockjaw (firme Armaled) koja naprosto uklješti virblu, konstruisana je kako bi se eliminisale opisane peripetije, pokazujući se kao najbolje rešenje koje se trenutno može naći na tržištu. Istovremeno, ta vrsta kopče omogućava da se olovo lako otkači u kritičnim situacijama, čemu pomaže i svojevrsni gumeni adapter.

Ali, to što hoću da istaknem jeste da čak i takav sistem nije toliko efikasan kao in line montaža, pogotovo ne ako ribolovac peca sa fino podešenim drilom, što raznorazni preporučuju.

Pecanje sa dotegnutom drilom, sa isključenim bait runnerom, kad se zna “ko je gazda“, daje ribolovcu najveću moguću kontrolu kada peca na zatravljenim terenima i samo ludo smeli ili nemarni ribolovci pecali bi drugačije. Zamislite kako se ponaša sistem koji je dotegnut do daske a na njemu poskakuje olovo sa kopčom? Tako montirano olovo teži da poništi poentu maksimalno našpanovanog, dotegnutog drila, onemogućava maksimalnu kontrolu sistema i prosto priziva nevolje.

A šta se tek dešava tokom zamaranja ribe? Olovo koje je montirano preko kopče landaraće i oko njega će se, znatno više nego na in line montažu, kačiti vodena trava. I mada ni in line montaža nije baš imuna na sakupljanje podvodnih “otkosa“, rezon je taj da što je sistem bolje složen “u liniju“ veće su šanse da se izvuče šarančina iz travuljine.

Uprkos činjenici da takozvane sigurnosne kopče oslobađaju olovo kada riba snažno povuče u suprotnu stranu, ja ni s tim ne volim da imam posla, pogotovo ne kad je puno prepreka svuda unaokolo, te je to razlog zašto se uvek opredeljujem za in line montažu. Ne znam šta vi o tome mislite, ali više volim da ja budem taj koji će kod pecanja na zatravljenim terenima kontrolisati situaciju, naprežući i namotavajući najlon što više i što brže mogu. Doznao sam od prodavaca da se olova za in line montaže znatno slabije prodaju od olova koja su namenjena za kačenje na kopče sistema za daleka zabacivanja, ali to ne znači da za njih ne treba da bude mesta. To svakako nije deo opreme koji je u trendu, ali na stranu pomodarstvo, najbitnije je da obavlja posao, tim više ako i ribolovac poseduje dovoljno strpljenja za izvlačenje ribe koja se zaglavila u vodeno rastinje.

Simon Crow

Lajkuj nas na Facebook-u