Stvor koji se odmetnuo među tuđe, kako bi tamanio svoje; poseduje naizgled jasnu biologiju, sa mestimično mutnim detaljima; lik zakomplikovanog imena, kog ni majka ne zove „bolene moj”...
Nauka se potrudila da svaku vrstu krsti latinskim imenom, kako bi na osnovu toga svi – bez obzira na jezik kojim se služe – znali o čemu je reč. Pored latinskog, postoji u svakom jeziku i – nazovimo to tako – zvanično ime. I ribe ih imaju. Međutim, po shvatanju ribolovaca to nije obavezujuće, tako da mnogi “majstori od udice” svoju kumovsku nadarenost ispoljavaju u kreiranju novih imena, kao da sa opšteprihvaćenima nešto nije u redu. Riba koju zovemo alavi bucov, ili skraćeno - bucov, zvanično se zove bolen. Ponuda relativno oskudna, samim tim i dobra.
Za razliku od nas u severnom komšiluku bolen se “odaziva” na trideset i sedam(!) različitih lokalizama, od kojih su tri pozajmljena od sasvim drugih vrsta, sa kojima dotična riba nije ni na “vi”. Na prostorima preplitanja dva jezika imena su još zamršenija, nećemo da se upuštamo u razmrsivanje. Zbog toga se lik u ovom tekstu odaziva na: “bolen” i “bucov” i - tačka!
EVRO-AZIJAC S POGLEDOM NA ZAPAD
Uvek sam zavideo autorima od struke, koji opisujući ribu izostavljaju samo one elemente koji su bitni za određivanje vrste. A svi podaci, koji mogu da se odnosi na desetine drugih vrsta, nalaze se u tekstu. Zavideo sam im na upornosti kojom gomilaju nebitno, i lakoći obilaženja suštinskog. Iz tog razloga bolena neću opisivati, jer onaj ko ga (pre)poznaje, taj zna; ostalima ne pomaže. Bitno je da ne može da se pobrka sa drugom ribom. I ovo se, naravno, odnosi na znalce – ostalima uspeva.
Kada bi se bolen bavio politikom, na osnovu prirodnog rasprostranjenja mogao bi se nazvati ribom desnog centra. Ima ga svuda po Centralnoj i Istočnoj Evropi; na zapadu do Elbe, na istoku do Urala; na severu do juga Skandinavije, a na jugu do Strume i Marice. Južni deo Kaspijskog jezera i sliv jezera Aral nastanjuju dve podvrste.
Kao što je bolen za ribolovce varaličare pretežno “kolateralno-sekundarni” ulov, tako se prema njemu odnosi i struka. Nakon glatkog izlaganja o razmnožavanju – polna zrelost sa 3-4 godine; mrest od kraja marta do početka maja na pesku i šljunku; od zavisnosti od veličine od 30-400 hiljada izrazito lepljivih ikri po jedinki, autori od autoriteta oprezno konstatuju da bi oko ove tematike valjalo još poraditi. I struka je konstatovala postojanje praznina u priči, ali su i manje grupe oštrookih i večito podozrivih ribolovaca, jedni nezavisno od drugih, izrazili čuđenje vezano za jednu pojavu. Naime, radi se o tome da krupni, po svakoj logici polno zreli primerci bolena nemaju u sebi ikru i mlečac, a ulovljeni su u vreme kada bi morali da ih imaju. U svetlu činjenica da se radi o učestaloj pojavi, i da se priče vezuju za različite reke i mesta, kao i nezavisnog zapažanja različitih grupacija, ta pojava dobila bi pravo pojašnjenje tek nakon stručno obavljene analize “sumnjivih” jedinki, i sigurno bi obogatilo saznanja vezanih za bolena. A za sve one kojima su nauku i istraživanja nebitna - nagađanja mogu da počnu!
NUTRICIONISTA MEĐU KANIBALIMA
Kada je reč i ishrani bolena, ona je u velikim crtama opisana, ali bi stručnjake zanimale nijanse i varijacije, kako bi tačno mogli da definišu njegovu ulogu u suživotu sa ostalim grabljivicama. Znači da nije reč o apsolutnim nepoznanicama, već je u pitanju perfekcionizam. Sama ishrana, a posmatrana od prvih zalogaja na onamo, precizno oslikava šaransku vrstu koja se odmetnula i grabljivice. Iliti: vrednog paora koji je o’š‘o u bećare.
Mladunci bolena u početku orijentisani su na zooplankton, ali ko dopunsku hranu uzimaju i lebdeće alge. Pri uzrastu od nekoliko meseci budi im se lovački nagon, ali tek vežbe radi, jer su količine te hrana samo dopunske. Mali bucovi rastu prilično brzo, ali tek u drugoj godini života počinje da dominira grabljivost. I u tom, kao i kasnijim periodima života, ponekad isplivavaju na površinu ciprinidni maniri, i polakome se na neriblje zalogaje. On je dugovečan - dužine 80 cm a mase 6 kg star je oko 12 godina.
Ko vrsti koja je orijentisana na otvorene vode, ni regulacija vodotokova nije narušila ni stanište ni mrestilište. Međutim, pokazalo se da je privržen čistoj vodi, tako da je smanjenje populacije direktna posledica zagađenja.
U Mađarskoj su 1975. razradili tehniku veštačkog razmnožavanja bolena, vode se sistematski poribljavaju sa mlađi starosti 30 do 40 dana i rasta od 3 do 5 cm. U poribljavanju bolenom, bar što se rasta tiče, naročito dobre rezultate postigli su na jezerima i akumulacijama gde ga ranije nije bilo, niti ima uslove za mrest.
ORGANIZOVANI NERED
On je, možda, jedina riba naših voda koja lovu pristupa organizovano. Mada se i druge vrste zadržavaju u jatima i love tako, jedino bucov ispoljava osobine koje nas navode na zaključak da on to radi namerno.
Jedinke su u početku zbijene u jato, koja vremenom postaju malobrojnija, što zbog gubitaka, što zbog osipanja. Pretežno su orijentisana na jata uklija (beovica, bucovčić...), prate ih i povremeno napadaju. Kada poveće jato bucova krene u lov čini nam se da to čini stihijno, divlje, nasumično. Međutim, kada jata siće plivaju uz samu strmu obalu, posmatrajući sa visine, stičemo sasvim drugi utisak. Vidimo da jedan od lovaca isplivava uz samu obalu, munjevito se okreće i rasteruje jato, a na bezglavo bežeće ribice udaraju ostali. Nakon par minuta slika se ponavlja...
Pošto nema zube, glavna alatka za lov mu je donja vilica, koja je poput kašike savijena na gore. Zalogaje koji su manji od njenog zahvata uglavnom ulovi “iz prve”. Međutim, ukoliko se polakomi na prevelik zalogaj, na plen udara više puta ne bi li ga ošamućenog dohvatio na pravi način. I ne uspeva mu baš svaki put. Veliki primerci usled značajnih oralnih kapaciteta tih poteškoća nemaju, oni udare samo jednom. Bucov je kao političar: što je manji, gluplji i nespretniji – tim više galami.
Mišika Buzaš
