Ljudi smo i, po prirodi, ne volimo ekstremne vremenski prilike. Stoga je sasvim normalno što većina nas priželjkuje izležavanje ispod neke palme na moru i podgrevanje stomaka na temperaturi od nekih 26 stepeni. Možda je to baš pravi razlog što obale pecaroških voda izgledaju opustelo početkom zime, kad većina ribolovaca samo iz tople sobe vapi za lepšim vremenima i ribolovačkim avanturama. Što bi oni smeliji rekli, pojma oni nemaju šta sve propuštaju, sve zbog nekih predrasuda o optimalnim uslovima. Jer,sigurnoje, Tamiš, Tisa i Dunav i dalje teku, mrtvaje, jezera i dalje nude izazove, poput blata do kolena. Zbog toga pokušajte…

(Ili: 36 bačenih štapova) Najstrože čuvana tajna Srbije je koliko se novca obrće oko ribolova. Te podatke nema ni „Insajder“ Brankicin. Jer je strogo pov! Samo možemo nagađati koliko se dozvola za sportski ribolov zaista proda – a koliko prijavi; koliko se stvarno utroši na poribljavanje – a koliko zvanično rashoduje; koliko se stvarno uveze opreme („na kamione i avione“) – a koliko oprihoduje... Koliko prosečan ribolovac Srbije godišnje potroši na svoj hobi. Na kraju krajeva, koliko ima ribolovaca u Srbiji. Jedino što se stvarno zna je da ribe nema! Ali i OVO je strogo pov! Pecaroša ima mnogo, to…

(Letnja bajka za zimske dane – od Srebrnog jezera, do Đerdapa… i nazad) Paklene julske vrućine bukvalno su me zalepile za fotelju. Ne mrdam nigde, čak i kompjuter ređe uključujem da ne greje. Na internetu me nema, pa se Google verovatno pita gde je Glod? A i na televiziji je neverovatno zanimljivo i uzbudljivo: politika, politika, politika, Farma, pa sport. Red fudbala pa red političara i (istih) analitičara, red tenisa pa red političara i (istih) analitičara. Ipak, na mene su „utisak nedelje“ ostavili novinari i ribolovci, a ne (isti) političari i (isti) analitičari!. Naime, nekako se podudarilo da je u…

Ne mora čovek mnogo da se zanosi. Zimsko je doba, pa postoji realna opasnost da se čovek nadje u nekoj toploj kafani. Naravno, u zagrejanom ambijentu, u malo veselijem i bučnijem društvu, pored astala koji je prekriven kariranim stolnjakom, preko kog je već protutnjao kvadratni metar špricera i piva. A kad se sve to desi, u takvim uslovima sasvim je uobičajeno i normalno da se radjaju razmišljanja za pamćenje. Eto jedne takve polemike, a tiče se pojma i ponašanja naših sportskih ribolovaca prema ribama. Kad bi Čarls, unuk onog lečnika Erasmusa, koji je opet bio sin od onog matorijeg doktora…

Približava se Nova godina, jelke šire svoja lepršava krila, prasići se štrecaju... A i nama raste raspoloženje. Zato imam predlog da se ovoga puta opustimo od silnih pecaroških tehnika, od hvaljenja moćnih mamaca, mašinica od kojih boli glava, pa i kapitalnih ulova, te da se pozabavimo sa običnim, ali ipak neobičnim, ljudskim naravima. Naime, pecaroši znaju ponekad da mozgaju, da bi osvežili dan, pogotovu kada riba slabo grize. I to na račun drugara s kojim satima dele dosadu na obali. Te smicalice gotovo da uvek uspevaju, i na kraju se svi slatko nasmeju. Naravno na račun žrtve. Medjutim, ima slučajeva…