(Ili: kad nismo znali za adrenalin)
Čitajući, ali i pišući, o ribolovu shvatio sam da smo debelo zastranili. Pretvorili smo pecanje u nauku. I sam sam tome kumovao – priznajem, kajem se i izvinjavam. Jer sam davio „zaionom“ i „haj modulom“ toliko da neko ko peca tek povremeno pomisli da ništa ne zna, i da od njega teško može postati... ribolovac!
Stoga, ako ste rođeni da pecate, pročitajte ovo do kraja. I postanite pecaroš! Jer ribolov zvuči kao zanimanje, a pecanje kao hobi. U ribolov se ide zbog ribe, a u pecanju riba nije cilj nego izgovor da se pobegne u prirodu, a cilj je odmor. Relaksacija i rekreacija pre svega. I pitko druženje. Recimo, pecanje je ovo:
Leto, subota, vikend. Poranimo u Kovilj („Kraj sveta“ je daleko), usput u Budisavi kupimo vruć lebac (pekari još ranije ustaju), nađemo slobodno mesto, zabacimo pre svitanja, pa se prihvatimo kumove domaće tastovače. Još je sumrak, pa dok ne svane pečemo slaninu na vatri i povremeno prihvatamo čuturicu - ni pljosku nismo imali (a čuturica je veća, hehe). Potom fruštukujemo. Pa džezvica, kafica vri...
Nekako u to doba se i razdani, a stomak plako počinje da vari. Bez obzira na kafu, počinje da nam se drema, ali se junački ne damo – stoički u plovke od guščijih pera netremice gledamo. Sunce je sve više, kapci sve teži...
Vrhovi Germina kao da nas uspavljaju, a titranje plovka hipnotiše. Kao da ih vidimo duplo?! Trljam oči, buljim, ali uzalud. Da bi, kao, „izoštrili vid“ popijemo po pivo. Ili dva - toplo je, sunce je već visoko. Uzalud, opet uzalud – a tada Red Bulla nije bilo, drugo se pilo. Uf, sve bih dao za polak sata dremke:
„Kume, ja ću malkice da dremnem, a ti pripazi i na moje štapove.“
Tako sam prespavao neka moja najlepša pecanja. A nije mi žao, jer sam slatko spavao. I šarane divljake sanjao.
Jedna od meni najdražih fotografija, koju sam pozajmio od pecaroša, kolege sa Fejsbuka – e tako isto je moj kum „pazio“ na štapove
U neko doba trgnem se – kum hrče sve u 16. Germine se iskosile, tek što nisu poispadale iz rašlji, praporci spali sa vrhova... ni njih nismo čuli! A zvonili su garant, jer su najloni opušteni, umršeni jedni preko drugih, plovci se prućili po površini..
„Kumeee!“ – dreknem. On se trgne i onako bunovan dohvati najbliži štap i mahinalno kontrira. Smejem se, smeje se, smejemo se.
Pogledamo oko sebe, nigde nikog?! Dva popodne, sunce odskočilo i zenit preskočilo, pecaroši otišli u čardu na riblju čorbu i ladne špricere. „Kume, idemo i mi“ – pitam. Jedva je dočekao. Pokupimo pribor, spakujemo se očas posla i pravac Varenikina čarda. Sedamo na terasu pod krovom od trske. Naručimo, dok riblju čorbu čekamo, po čokanj (fićok) dudovače. Crmpurasti tamburaši nam prilaze...
Posle se, kod kuće, vadimo kako „riba nije radila“.
Današnji moderni ribolovac to ne može – a ni „Kraja sveta" više nema! Ma i da zaspi – probudi ga signalizator! A teško zaspi jer mu adrenalin ne dozvoljava, kulja mu venama. Mi, opet, za taj adrenalin nismo znali. Ili ga nismo ni imali, bem li ga ako znam. Jer nismo imali ni bejtraner „zaione“, ni brodiće za hranjenje sa daljinskim, ni boilije dipovane u atraktoru... a mesta za pecanje i spotove nalazili smo i bez GPS-a i sonara – samo smo kroz atare sledili tragove guma Ištvanovog „fiće“ – Kazi je uvek pre nas tiskim bentovima špartao. A nikad s njim nisam pecao, iako smo sličan stil pecanja praktikovali. Ko zna, da nas je bilo trojica neko bi i na štapove pazio. Možda...
Eto, tako smo pecali, nekad. I upecali, ponekad. Ali dokaza nemamo – sve smo pojeli. Ni slika nemamo, jer mobilni nismo imali. Ali smo bili mobilni, i te kako! Ihaaaj, gde sve nismo stizali. Jedino na ribnjanica nismo pecali. Samo smo par puta po šaranče kupili da bi se pred ženama iskupili. Baš su naše supruge razlikovale tovljenika od divljaka.
Dragan Jovanov Glod
