(Ribolov štuke iz ugla supruge pecaroša)

Jedne jesenje nedelje kasno popodne, kada vam kiša dosadno dobuje po prozorima... ali priča treba da počne ujutru, kada kiše uopšte nije bilo.

Nedeljno jesenje jutro, prohladno ali sa suncem na nebu, moj suprug se sa nestrpljenjem okorelog pecaroša spremao na neki kubik pored Tise, na štuku. Sve je još sinoć bilo pripremljeno i dogovoreno sa komšijom Batom. Štapovi u u uglu predsoblja, čizme, topla odeća, jedna, druga, treća tašna sa njemu znanim nužnim potrepštinama, hranom, vodom... Nepromočiva kabanica, pecaroška stolica, sve je bilo tu što bi moglo zatrebati.

Tek što smo popili prvi gutljaj kafe, zvuk Batinog automobila prekida jutarnji ritual. Dok pljesneš dlanom o dlan, predsoblje ostaje čudno ispražnjeno.

- A oni sinoć na tv-u rekoše kiša, dobro što nismo poverovali – gundja Bata vukući veliki ranac i tronožac.

Suprug mi još jednom mahnu na polasku, ali po pogledu videh da je već na Tisi. Vratih se svojim nedeljnim obavezama. Dan je odmicao brzo a ja nisam ni primetila da već nakon sat vremena više nema sunca. Trgla sam se, jer je počela kiša. Znajući da tamo, gde su otišli Bata i muž, nema asfalta već je ilovača, koja od vlage nabubri i lepi se i za djonove a kamoli za točkove, pa je nemoguće proći kolima, očekivala sam da su videvši vreme krenuli i da će stići za ručak, sigurno razočarani ali su bar pokušali...

Već je kasno popodne, kiša dosadno dobuje po prozorima, a ja sam prilično zabrinuta. Mrak i nelagodnost mi se uvlače u kosti. Da je ostalo lepo vreme već su trebali stići, a tek po ovakvom vremenu...

Pokušavajući da potisnem neprijatne misli odjednom začuh zvuk motora ispred kuće. Izleteh napolje drhteći od hladnoće i neprijatnih naleta kiše.

Nepoznati pokisao, blatnjav čovek sa pecaroškim štapovima na ledjima stajaše pred kapijom. - Poručio je vaš muž da krenete pred njega kolima do kraja asfaltnog puta, oni su ostavili kola na bentu i vraćaju se pešice kroz šumu!

Nisam stigla ni da mu se zahvalim a on je već otišao u mokru noć.

Šta sam mogla. Uzela sam jaknu i sela u automobil, koji sam inače izbegavala, jer se u njemu uvek moglo naći nekih slasnih mamaka, poput uginulih rovaca, lutajućih kalifornijskih glisti, ili »Revlonove« kutije s a crvićima.

Stegla sam zube i krenula u kišnu vetrovitu noć nadajući se da ću pogoditi pravi put prema Tisi. Do tada tim putem sam prošla samo jednom - i to po danu. No, verovala sam u srećnu zvezdu. Naravno i kontrolna lampa za benzin je svetlela. Znajući supruga, taj faktor rizika je uvek prisutan.

Odavno sam izašla iz sela i hitala pustim drumom preko mračnih kišnih polja. Vreme je sporo proticalo a ja sam bila sve više zabrinuta. Put od Tise do kraja asfaltnog puta, kroz šumu je dug oko 6 kilometara, kako će uspeti kroz blato i mrklu noć da ga predju pešice. Već sam bila blizu kraja asfaltnog puta, na desetom kilometru kad odjednom farovi osvetleše nešto čudno. Uključih duga svetla i primetih u daljini siluete. Nisam mogla razaznati tačno šta to vidim, ali mi je instikt govorio da su to njih dvojica. Laknulo mi je.

Posle u toploj kuhinji uz vruć čaj sa rumom saznala sam da nisu uspeli ni da zabace štapove. Čim su počeli raspakivati sručila se na njih provala oblaka. Suprug poznajući neprohodnu ilovaču po kiši uspeo je da ubedi Batu da ostavi auto na nasipu ispred dolmarove kuće na sigurnom, dok se put ne osuši i da krenu peške kući. Šest kilometara su teturali po poljanama, jarkovima i šumi u mrklom mraku po blatu.

Bila sam u pravu kada sam pomislila da će auto ostaviti kod dolmara, takodje sam bila u pravu kada sam se pribojala da će suprug svoju opremu poneti sa sobom.

Kad smo se sreli, niz njihovu kosu curila je voda, bili su mokri do gole kože ali su bili dobro raspoloženi. Blatnjavi do ušiju, slčožno su pevali koračnicu »Po šumama i gorama...«.

Ima i takvih pecaroških dana!

Ištvan Kazi