Sviće... Nestvaran je to osećaj, samo treba doživeti hladno drinsko jutro. Mnogima se ne bi dopalo. Naviknuti na tople sobe, kamine, upaljen televizor cele noći, automobile koji prolaze, adolescente koji urlajuvraćajući se pijani iz grada. Ja sam izrod, priznajem. Nikad se neću naviknuti na to.
Ušušuškan u vojnu vreću, u četiri kvadrata šatora, prespavao sam. Nisu me budile deverike, sreća njihova, ali ne zameram.Prethodne noći baš su bile aktivne, tako da sam samo malo noći okrnjio i odspavao. Noćašnja je bila mirna, tiha, mračna i hladna.
Ima i poneki komarac, ali sam jako dobar drug sa njima tako da ih ne diram, a ni oni mene. Ima i jedna sova, iza, na jasenu, polovinom noći se oglasi, ali volim taj zvuk, inspiriše, često sam je kao klinac oponašao.
Plamen sveće daje svetla baš koliko treba, pri tom i lepo ugreje šator. Spolja još miriše već skoro ugašena vatra. Pržena deverika lepo je legla u ovaj moj stomak koji se baš obradovao konačno zdravom i ukusnom zalogaju. Neizostavna kafa i mala rakijica uz nju pre spavanja.
Opraću ujutru sudove, jer tako mi se može, ništa ne moram, sve je kako ja želim. Štapovi su zabačeni, miruju, neka ih. Svi odmaramo noćas. I žabe, te male dosade, ćute. Škripa rajsfešlusa i u mom sam svetu tišine i mraka. Naravno, tebe, tu neku, provlačim kroz misli dok me san ne uzme pod svoje.
Vidra. Čujem je, krade mi ribu. Neka je. Uzeće jednu, toliko joj je dovoljno, eventualno dve ako ima mlade. Respekt. Životinje znaju koliko im je dosta, uvek. Biće i sutra deverike, delićemo. Ipak, ubrzo sam zaspao, kao podojena beba.
Vidi se jutro i kroz mrak vreće. Osvit. Nekako. Ne može to svako, neprocenjiv dar.
Hladno je. Magla jutarnja. Otvarajući šator razgrćem je rukama, kao zavesu. Sedam i gledam. Oči su mi uprte ka brdu gde željno isčekujem da izađj sunce. Miriše jutro na neke borove koje ne vidimali ih osećamsa bosanske strane. Još ima žara tako da će kafa ubrzo. Dok čekam da provri, sleće mi vrabac na vrh štapa, gleda me, skakuće, šeta gore-dole. Neka ga, samo mu kažem "Dobro jutro".
Neizostavna rakijicaiz tako male čašice koju imam već ko zna koliko godina. I..sabah je mogao da počne. Neki to ovde tako zovu, a meni je svejedno, kako god.Ovo je moj svet, moj izbor, moja politika, moja muzika i moj.. Ma sve moje.
I kad me nekad pitaju: kako možeš da odeš i budeš sam danima.. Pa, da li sam sam? Zaključujete li ko je?
Znam, teško je razumeti nas životinje. Vi ljudi ste neka druga priča. Neki drugi svet.
Predrag Patijarević Patak
Moj drugar Patak je pesnik, oseća se to i kad piše prozu – op. D.J.
