Cena dozvole za pecanje za 2016. godinu je ista, ostaće 6.000 dinara, ali je dozvola za ribolov praktično skuplja – ili jeftinija! Kako sad to majku mu staru, ista a skuplja, tj. jeftinija?! Pa lepo, ovako – eto kako. Elem...
Pred nama su ponovo novi konkursi za raspodelu ribolovnih područja, ali ovoga puta na 10 godina. Ko će sve biti vodogazda još se ne zna, ili se možda zna i pre konkursa?! No, bilo ko da bude, ukoliko ostane ista anarhija na vodama, ili bude još veći haos i siromašnije vode, to znači da je ribolovnica od 6000 dinara realno skuplja, jer se za iste novce dobija manje ribe. Opet, ukoliko novi (stari?) (is)korisnici voda poprave situaciju, ako poribe i sačuvaju, biće više ribe za iste pare, a to realno čini da je ribolovna dozvola jeftinija. Eto, sve zavisi da li se dobije više, manje ili jednako za isti uložen novac.
Naravno, najveći problem su reke, jer teku. Otvorene vode ne mogu sprečiti ribu da pliva kud joj je volja. I ona migrira kad joj se ćefne, ne treba joj ni pasoš ni putovnica, pojma ona nema šta je Šengen a šta bodljikava žica u Evropi bez granica. Zato ja volim plotove, ukoliko već mora nekakva ograda.
Zaista, zar ne bi idealno bilo da, recimo Dunav, Mađari, Hrvati i Rumuni besomučno poribljavaju, a mi samo da pecamo. Oni da seju a da beremo i mi. Zaista, kako poribiti Dunav, ili Tisu? Ne znam, ali znam da je u Tisi nekada bilo više ribe nego vode.
Zatvorene manje vode, reviri ili tzv. „komercijale“ nisu problem ni za čuvanje ni za poribljavanje, ali na njima uglavnom ne važi jedinstvena pecaroška dozvola. Pecanje na njima je neuporedivo uspešnije – ali i znatno skuplje. A nismo svi šandžije...
Sada su reke uglavnom okovane nasipima (videli smo nedavno: nedovoljno visokim), a biće ih još – i još viših. Dok su nekada postojale brojne mrtvaje, meandri, stari tokovi i velika plavna područja... gde su se reke izlivale. Jeste, plavile su – ali se riba mrestila. Danas su mnoga prirodna mrestilišta ili zasuta ili nedostupna ribama. To je danak „urbanizaciji reka“ pa je ribe manje, jer se čovek umešao u prirodu. E, kad smo sprečili da da se ribe prirodnim putem mreste i množe, kao što su to činile ne vekovima nego milenijumima, sada moramo veštački to da nadoknadimo. A to košta, zdravo mnogo košta...
Kada se govori o upravljačima, ili korisnicima voda, mora se imati na umu da nema tog udruženja ribolovaca ili privatnika koji može uspešno gazdovati rekom. Eventualno, može da uspešno čuva par kilometara toka, ali to nije dovoljno, jer riba migrira. A nije lud da poribljava kad ne zna kud će otići. Stoga taj problem može rešiti jedino država. Jaka i bogata društva u kojoj žive civilizovani ribolovci. Šta mislite, može li to Srbija?
Što je najgore, naše ribolovački muke i vapaje po internetu ne čuje niko. To jest, ne čuje onaj koji treba. Ili čuje ali ga baš zabole, jer smo mi ribolovci, pored toliko problema u zemlji, ipak samo deveta rupa na svirali, a sve naše žalopojke su samo sviranje kurcu. Posebno što smo nesložni, što nijedan bojkot nismo napravili. Stoga ja prodajem sve moje varaličarsko oružje i prelazim u... šarandžije. Pa šta košta nek košta, bar ću se napecati. I naspavati čekajući...
Eto zbog čega nije važno ko će dobiti koju reku na gazdovanje, jer će dozvola biti sve skuplja i skuplja, iako je cena ista. Živi bili pa videli. Daj Bože da grešim, i da će napokon neko lupiti šakom o sto i reći: ovako više ne ide, dosta je bilo javašluka. Daj Bože, jer se ovako više ne može.
Eto, ja sam mator pa često vidim polupraznu čašu, a ko je vidi polupunu samo napred – neka ponovo kupi dozvolu. Ali neka posle ne kuka. A ja ću čekati dok čaša ne bude puna. Koliko je puna (ili prazna) znaćemo već oko Nove godine, ili u januaru 2016. kada vidimo ko je šta dobio. Tada ćemo saznati i ko je sve izgubio. Samo se nadam da nećemo izgubiti svi. Svi mi ribolovci koji nismo samo šarandžije i koji volimo ribu i da pojedemo, posebnu onu bez kosti.
Očajan skeptik
