subota, 19 oktobar 2013 15:38

Plovak – antene za filigrane

Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

antenaDavno beše kada je Arhimed izleteo iz svoje kuće i odeven samo u svoje čuveno “Eureka!“ izazvao sablazan sugrađana. Od toga doba fizika je bogatija za zakon koji je svoju primenu našao pre svega u svetu plutajućih objekata, a plovci za pecanje jesu upravo to. Ne ulazeći u citiranje pomenutog zakona i ne praveći veliku nauku od običnog pecanja, treba imati na umu nekoliko stvari koji iz njegovog zakona proizilaze i mogu se prihvatiti kao svojevrsna pravila.

Najvažnije je to da svaki plovak treba toliko opteretiti da riba oseti najmanji mogući otpor prilikom uzimanja mamca. Ili još prostije: plovak je pravilno opterećen kada mu iz vode viri samo antena! Kojekakve vodoravne crtice na telu plovka nikako ne treba shvatiti kao tzv. “vodnu liniju” kod plovila. Ne, to je samo svojevrsna šara.

Naravno da postoje i plovci kod kojih iz vode ne viri samo antene već njihov vrh obojen jarkom bojom. Radi se o plovcima specifične konstrukcije, poput takozvanih “strejt” ili štapićastih veglera, zatim debeljuškastih “dibbera“ i sličnih plovaka za različite tehnike pecanja ribnjačkih šarana, a slično je i sa popularnim tradicionalnim niškim plovkom. Ipak, za izuzetno osetljivo pecanje koriste se plovci sa tanušnim antenama, koje su čak i kod izuzetno vretenastih modela nekoliko puta tanje od njihovog tela, a najčešće podsećaju na iglice različitih debljina i fluoboja te zadenutih u telo plovka. Osnovna uloga takvih antena je da se lako primete (boja), da budu relativno uočljiv indikator trzaja, ali, s druge strane, da svojom težinom ne utiču mnogo na plovnost (nosivost) samog tela plovka. Naime, dugačke i debele antene imaju veću plovnost, tj. osim tela plovka i one doprinose njegovoj plovnosti, a time i osetljivosti.

Plovak iste veličine sa debljom i dužom antenom ima i veću nosivost, pa je na prvi pogled i manje osetljiv. Osetljivost plovka u tom smislu nije praktično povećavati samo smanjivanjem i stanjivanjem antene, ili tačnije: može i to - ali samo do određene granice, jer se ne sme zaboraviti osnovna uloga dotične – indikator trzaja. Reč indikator podrazumeva da je nešto jako uočljivo, kako bi nam po potrebi lako skrenulo pažnju na nešto. Dakle, debljina antene i njena dužina uslovljene su samo jednim delom imperativom osetljivosti.

antena-3

Kod opredeljivanja za veličinu antene ribolovac mora uzeti u obzir na kojoj daljini namerava da peca, da li duva vetar, kakvo je strujanje vode, da li će koristiti samo lagane mamce... Sve to treba tako ukomponovati da antenu, ma koliko bila tanka i ma na koju daljinu plovak bio zabačen, relativno lako opažamo, a pre svega njeno karakteristično titranje, potapanje, ili lagano izdizanje, kada riba uzme mamac. Ah da, tu je ono prvo i osnovno pravilo: da riba uzme mamac uz najmanji mogući otpor plovka!

NOSIVOST ANTENE

U sportskom ribolovu najčešće se koriste antene debljine 0,3 do 4 mm. Zaista popriličan raspon. Mada se razlike u debljini pojedinih modela mogu činiti jedva primetnim, to je tako samo na prvi pogled. Antene treba posmatrati kao svojevrsne male plovke. Nisam se bavio proračunavanjem, ali sam na jednom mestu pročitao da je nosivost antene prečnika 1 mm jedanaest puta veća od antene iste dužine, i izrađene od istog materijala (najčešće je to plastika, stakloplastika, karbon), ali prečnika 0,3 mm! Dakle, ta druga antena pruža ribi jedanaest puta manji otpor kod uzimanja mamca! Naravno, pod uslovom da se u oba slučaja plovci pravilno opterete i da im iz vode viri samo (jednaka dužina) antena. Tanja antena se lakše potapa pod silom usisa mamca!

I sada dolazimo do jedne zanimljive ideje: korišćenje metalne antene koja bi trebala da se lakše potapa, jer je, Bože moj, izrađena od materijala koji tone. Jedan od autora interesantnih tekstova, koji se mogu pronaći na internetu na temu plovak, takvo razmišljanje ribolovaca naziva jednom od najrasprostranjenijih zabluda. On objašnjava da, zapravo, sam materijal od kog je izrađena antena ne čini plovak više ili manje osetljivim. Ne sme nas zavarati to što komad čelične žice tone, a komad plastike ne, jer žicu nikada ne koristimo kao plovak, zar ne? Uvek je “ubadamo“ na telo od nekog plivajućeg materijala, a onda je priča sasvim drugačija. Plovak koji pravilno opterećen na svojim leđima nosi komad žice, mora da nosivošću svog tela poništi “tonući“ efekat žičane antene, inače bi i antena potonula. I tako dolazimo do zaključka da se zapravo zbog toga i sama čelična antena ponaša potpuno isto kao i svaka druga antena, jer osnovna joj je uloga da bude iznad - a ne ispod - površine vode.

U slučaju da posmatramo dva plovka identične nosivosti i oblika sa antenama od različitog materijala (plastika i metal) lako ćemo zaključiti da ih ne smemo opteretiti istom količinom olova. Naime, plovku je “svejedno” kako je raspoređen teret koji nosi, da li ga delom vuče ispod sebe a delom nosi na “glavi“, kao što je to u slučaju plovka sa žičanom antenom, ili su mu sve bukagije vezane za “noge“, kao što je slučaj sa naizgled bestežinskom antenicom od plastike. Prvi plovak, da bi bio pravilno opterećen, zahteva manje, makar i za deseti deo grama, olova iznad predveza, dok će drugi morati biti opterećen u punoj meri jer ga od gore ne pritiska težina žice. Isti je slučaj i sa plovcima koji u svom telu imaju umetnuto otežanje, kao što je to slučaj kod nekih modela veglera.

Osnovno je da se shvati kako ukupno otežanje, bez obzira na to kako je ono raspoređeno, samo iznad predveza po osnovnom najlonu, ili delimično tu, delimično u telu plovka, ili na njegovom vrhu - kao antena, jeste to što poništava plovnost plovka. To je zapravo faktor koji će presudnije uticati na njegovu osetljivost, nego što je to slučaj sa izborom samog materijala od kog je izrađena tanušna antena.

I stigosmo ponovo na osnovni postulat, da veličina (zapremina!) antene diktira osetljivost pravilno opterećenog plovka!

PALICA ZA KRIKET

I eto začkoljice, kako obezbediti dovoljnu osetljivost plovka i odličnu vidljivost njegove antene, u isto vreme? Kako pomiriti te dve suprotnosti koje potiru jedna drugu, jer ponovimo još jednom: što je antena vidljivija dakle veća (i deblja i duža), to je plovak manje osetljiv, jer riba ponovo mora da većom silom usisa mamac kako bi potopila veliku antenu! Kako bi doskočili ovome, neki su se ribolovci dosetili pa umesto antene od punog materijala koriste šuplje cevčice, koje se kao posebni adapteri montiraju na vrh plovaka veće nosivosti, pogotovo na veglere.

antene

Kad se radi o cevčicama nešto većeg prečnika (3-5 mm) uglavnom se primenjuju dva rešenja: kada se cevčica uzdužno zaseca (slika gore), kako se u njoj ne bi zadržavala voda i remetila balans plovka, a nezesečenim delom (osnovom) se navlače na vrh veglera. Druga varijanta je korišćenje cevčice većeg prečnika koja nije zasečena, nego na donjem delu imaju šiljak kojim se nabija u ležište na anteni veglera (slika dole).

Kod malih plovaka koriste se takođe vrlo tanke cevčice, koje su tako malog prečnika da u njih voda ne ulazi. Doduše, tom rešenju se pribegava i stoga što je šuplji materijal prozirniji, pa kada se kroz njega prelama svetlo blješti drečavom bojom kao da je dodatno osvetljen.

Još je bolje rešenje kada se plovci velike nosivosti zakite antenom koja je pljosnata. Ali da bi ovo imalo efekta neophodno je da plovak uvek zauzima isti položaj u vodi, da bude bočno okrenut ribolovcu, a takođe i njegova “ispeglana“ antena - koja podseća na palicu za kriket. Takvi plovci jesu takozvane lizalice predviđene za pecanje štekom na brzom toku, zbog specifične konstrukcije strujanje vode ih uvek bočno okrene ka ribolovcu, pa se onda i spljoštena antena vidi u svoj svojoj širini. Ona tada ribolovcu izgleda kao i klasična antena oblika valjka debljine 3-5 mm, dok je zbog stanjenog profila nosivost “pljoske“ višestruko manja, a samim tim je toliko puta povećana i osetljivost plovka, naravno pod uslovom da su razmatrani plovci istog oblika, veličine i izrađeni od istog materijala!

KVAKA No 2 i No 3

No, priča bi bila isuviše jednostavna kada bi se sve svelo samo na prethodno, jer gornji postulat važi u slučaju plovaka identičnog oblika, veličine i izrađenih od istovetnog materijala. Jer zašto bi se onda takmičari “patili” sa plovcima nosivosti jedva 1grama, kada bi i na znatno veće mogli zabosti antenice tanke kao igla i tako postigli istu osetljivost uz lakšu kontrolu plovka na vetru ili u brzom toku (e, kako bi takve plovke videli kad su malko podalje, to je već druga priča)?

Na osetljivost plovka utiče i nešto što se zove inercija mase. Oko ovog ne treba mnogo razbijati glavu, svet je prepun primera kako je veću masu teže pokrenuti. Isto važi i za plovak, što je veći pruža veći otpor pri pomeranju. Laički rečeno, ma koliko ga dobro opteretili, da mu viri samo vrh tanke antene, on pri povlačenju nadole, a upravo to čini riba kada uzima mamac, stvara veći otpor jer većom površinom “češe“ vodu. Dakle, za teško pecanje, kada je riba vrlo oprezna i brzo odustaje od uzimanja mamca, treba koristiti i plovke što manjeg tela, male nosivosti. Postoje i tu finese igre s različitim materijalima, koji dolaze više do izražaja nego u slučaju antene, ali razlike su minimalne i generalno uzev u kontekstu ove priče zanemarljive.

STISAK VODE

Ali, priča još nije ispričana do kraja. Postoji tu još nešto što se objašnjava efektom površinskog napona tečnosti. Ah ta fizika! Uprošćeno rečeno, voda kao da “steže” antenu plovka, baš kao i sve druge predmete koji po njoj plutaju ili iz nje štrče. Što je površina antene glatkija to je i površinski napon manji i obrnuto. Ovo gotovo da i nije vredno pomena, jer se naizgled radi o pojavi koja zaista ne treba da remeti spokoj pecaroša rekreativaca koji retko kada koriste plovke lakše od 2-3 g. Ipak, da i o tome treba voditi računa znaju najbolje takmičari, koji su svojevrsni filigrani na vodi. U tom svetu i plovak nosivosti 1,5 g naziva se “pampur”, ko da ste se namerili na štuku! Kako bi izbegli neželjeni efekat “lepljenja” plovka za vodu, proizvođači eksperimentišu sa specijalnim lakovima koji smanjuju površinski napon vode.

Ali ova pojava ne mora uvek imati i neželjeno dejstvo. Kada se koriste lakši plovci može se dogoditi da precizno izbalansiran sistem za osetljivo pecanje bude suviše osetljiv za nešto krupnije mamce – kako ih stavite na udicu, potopi se jedva vidljiv vrh antene. Tada se spas traži upravo u površinskom naponu tečnosti. Kako se ne bi posezalo za drugim sistemom koji bi možda bio pretežak (???), dovoljno je sa malo vazelina namazati antenu plovka; površinski napon će se povećati, a antena “zalepiti” za površinu vode, najčešće dovoljno snažno da plovak izdrži i težinu XXL crvića, ali samo onoga koji nije doručkovao!  

Mirko Kanjuh

Zabranjeno je kopiranje i reprodukovanje tekstova sa portala http://www.trofej.info/

Lajkuj nas na Facebook-u