Mrzim krajnost, mrzim isk­lju­čivost, mrzim netoleranciju - mrzim sve koji mrze. Vo­lim otvoren um i britak duh. Jer ništa nije ni crno ni belo, već uvek nešto između. Sve je u nijansama, a svet je šaren. Mrzim komuniste koliko i antikomuniste. a najviše liberalne kapitaliste. Mrzim diktaturu, ali i anarhiju. Mrzim nered, ali ne volim ni preveliki red, volim slobodu duha - volim Dostojevskog! A Fjodor je bio pušač. I kockao se, bre!

I gle čuda, kod nas se kladionice i kockarnice otvaraju, reklamiraju, a pušači proteruju! Da se razumemo, ne mrzim ja nepušače - jer ni oni ne mrze mene. Ja mrzim antipušače - jer sve pušače mrze! Agresivni antipušači toliko mr­ze da im preporučujem terapiju - neka zapale, da se smire. Ili nek’ popiju...

Za mene je cigareta - lek. A lek ko svaki lek - u prevelikim dozama ubija. Kao i alkohol, uostalom. Stvarno, šta mislite, da li je za volanom opasniji pijani vozač ili trezni pušač? Da li je po po­rodicu opasniji hronični otac alkos, ili pušač? Da li se išlo “Prvi put s ocem na jutrenje” zbog kocke - ili pušenja? Zašto su se toliko ostrvili na nas - pušače - da i zakone zbog nas donose, bre, a ne zbog pijandura i kockara? A po kafićima niču kladionice i poker aparati?!

Naravno, mogu ja biti i grubijan, pa pitati: Da li je Hitler pušio? Znamo da Ajnštajn jeste. Ne, Hitler nije nikad pušio, ali ni pio, ni jeo meso. Bio je vegetarijanac. Vidite kako je to po­ređenje bezobrazno, jer niti su svi nepušači Hitleri niti su svi pušači Ajnštajni. Ja jedino želim da opomenem za isključivost! Sve je, u stvari, samo pitanje stila. Recimo, može se i ovako formulisati: Glod lepo piše - ali pije i puši. Ali može i ovako: Glod pije i puši - ali lepo piše!
Ako ne vidite razliku nemojte da čitate dalje, nije za vas. Ali ako shvatate poentu, idemo dalje...

Vidite, istina je opet negde između, jer Glod lepo piše - ali nije ni Kapor, ni Tirnanić; popije sve ređe (za to treba kondicija i trening svakodnevan), a popuši svega 10 cigareta na dan. Ali ipak ga “čistunci” smatraju za primitivca?! No, i i tu je istina sakrivena - zabole njih što popijem ili popušim, njima su kost u grlu moje reči! A nekima i moji ulovi.
Kao što ne volim one koji odnose svaku upecanu ribu, tako ne volem, a ponekad čak i mrzim, “čistunce” koji svaku (ne)upecanu ribu puste. Recimo, jede me “čistinci” koji po forumima prokomentarišu svačiji ulov pa napišu i ovakav post: “Zašto nisi tu Štuku pustio”?! Ej, bre, štuka se piše malim slovom - bez obzira koliko je velika; štuka se piše kao i prase, malim slovima! Čak i kad prase poraste u svinju, i svinja se piše malim. E vidite, takvi mene nerviraju,  koji  “što  manje čitaju, sve više pišu”! A takvi vole i da mrze, jer oni su ljubomorni na tuđ ulov. Stoga ga toliko lako vrate: najlakše je tuđu ribu pustiti!

Evo, ovo na slici dole je “najpuštanija” riba Srbije, može biti i čitave ex Jugoslavije: Vukovu mladicu bi mnogi pustili… samo da su je upecali! Stvarno, da je Vuko u Drinu vratio možda bi je i oni upecali, šta mislite: da li bi. Eh, da je pustio u neku “komercijalu” pa da se svi izređaju…

Ovo je doba mržnje i licemerja, skriveno plaštom “tolerancije i demokratije”, ja bar tako osećam. Jer na onoj “paradi” nisu “paraderi” želeli ravnopravnost, nego dominaciju. Oni koji su pokuša­vali da ih pretuku nisu želeli obračun isključivo sa njima - nego sa svima! Upitajmo se dakle, da li je organizator - dajući provokativan naziv “paradi” - bio svestan posledica? Ja mislim jeste, pa je to namerno nazvao “ponosom”, upravo da bi se desilo to što se desilo. Jer nisu oni želeli mir - nego nemir! Kome su ljudska prava stvarno ugrožena takav ne paradira nego demonstrira. Jer se na demonstracijama bori za prava a na paradi hvali! Nisam ubeđen da je to baš za pohvalu.

Kao ni moje pušenje. Nije za pohva­lu, ali ni za drastičnu zabranu! A eto, iza "ponosnih paradera" je stala i vlast i NVO (ma šta to značilo) a nas proganjaju. Ili je i to ipak drugačije, možda je istina - opet - skrivena? Možda ni Čeda Prašak nije iskreno za njih - iako je bio otvoren; Palma Betoven jeste otvoreno protiv. Možda su mnogi političari protiv njih - a ne nas, pušača - ali to ne smeju javno da kažu, bojeći se...
Ej, bre, pa koga se to oni boje? Zar se ne plaše nas - glasača, nego se boje stranaca, pa još “vegetarijanaca”?! Uostalom, ni vegetarijanac nije to što mislite - vegetarijanac je onaj koji  meso tretira “vegetom”!

Iako sam škorpija, nisam previše zavidan; ne previše, tek malkice, ono­liko koliko je normalno. Jer nije normalno ni da nikome ne zavidiš. Kada se to na ribolov prenese, nije da mi je baš svejedno kad neko, pored mene u čamcu, upeca više ili veće - naprotiv! Ali nije ni da mrzim kolegu zbog toga - tek sam malkice ljubomoran. Nisam zloban da vičem “otpadni”! Ja niti svaku upecanu ribu pojedem niti svaku vratim. Recimo onu zlatnu bih pustio 100% pa taman da je smuđ. I poželeo sledeće:
1. Da političari nikad ne lažu! Jer, ne smetaju meni oni zato što vole pare (svi ljudi vole novac) nego što lažu da ne rade (to što rade) zbog novca, nego zbog nas! Da, kao, nama bude bolje?! Ajde?! Mrzim svaku demagogiju, laž i prokleto licemerje!
2. Da ribolovci ne budu licemeri, jer zdravo jako voledu ribu, pa je zato vraćaju u vodu! Ajde! Pa ako je toliko vole što je uopšte pecaju, što je bodu?
3. Da mi dozvole da pušim!

Verovatno mislite da je prva želja “najjača” - jeste - ali mi je najvažnija treća. Ko Lali, jer i ja sam iz Banata. Elem, upecao Lala zlatnu ribicu, i vratio je u vodu. Izroni ona i upita ga za tri želje, da mu ih ispuni. Lala će:
1. Da mi se Sosa, više, ne kurva!
2. Ako se i kurva, da ne znam!
3. Ako i znam, da se ne jedim!
Tako i ja - teško da će političari da prestanu da lažu i mažu; teško da ije­dan ribolovac prestati da peca stoga što voli ribu (jer ako prestane nije ribolovac); pa mi zato dozvolite bar da neki put zapalim. Samo tako smiren mogu da gle­dam licemere i demago­ge; jedino blago dopingovan mogu da kažem: “marim baš”, a ne - m’rš bre!

Nema ničeg goreg nego pisati beznadežno trezan!

Dragan Jovanov Glod