Има нека мала варош, званична ваздушна бања још из доба Краљевине у дивном поткопаоничком пределу, Брус се зове. Код нас је као и у целој широј Србији појам задруге одавно познат. Пре било ког ријалитија.
У нас, људи су живели у задругама (али и радали, ставрали породице, учили се реду, преносили традицију). Нису биле по свему идеалне. За данашњи стандард нису имале топлу воду, интернет, тв. Жене су имале своје обавезе, мушкарци своје и једни другима се нису трпали у послове. Прави патријархат, са свим предностима и манама. Нисмо имали стлно по свему као угрожене мањине (да их се бојимо више од већине), невладине организације, Сороше и друге помагаче. Имали смо одувек Св. Саву, Лазара, Косово. Били су сви који су требали да буду. И радило је. Вековима кроз невићене невоље. Гурали смо напред.
Била је ту и централна соба са огњиштем, веригама, ту се за Божић доносила слама, било је пуно деце. Од 4-5 браће, по 4-5 просечно па рачунајмо и достижимо их (а нису имали решење за стално на посао). Ту се гуслало, преносио аманет, рађало, умирало, радовало и гости дочекивали а Славе славиле. Вековима.
Следећа задруга биће она земљорадничка. Свуда их је било од Старе Србије, Херцеговине, Далмације, Шумадије, Бачке и Баната. Стари су знали оно што ми не знамо или нам се не да да знамо. Удружени ћемо имати боље цене, боље ћемо преговарати за те наше производе, за ту нашу муку... распале се задруге, многа имања запустела, многе породице постдоше модерне, по једно до два детета. Већа права животињска него наставника у школама.
Данас се многи питају, зашто поново не узгајамо бикове, овце, да оживи сточарство. Не знам ваљда нико не откупљује, јефтиније је из Аргентине слећене главуџе. Сад су машине боље, а и стандард је лошији, паштета се баци, она је довољна а и не треба нама да село стварно живне. То је само за изборе, оно фина је прича, ко world peace.Од Криве Реке до ултразвука срца у Крушевцу око 90 км. Што би у бруској општини ико радио ултразвук срца кад је Крушевац само 60км од центра. Зар то није дискриминација? Ma зар нама није све свеједно? А Држава, па шта рећи, она се не меша у свој посао. Боље да нестане свих и свега него да се замеримо ММФ-у. Иди бегај...
Четврта задруга новијег је времена. Продукт је свачега, углавном превазишла је параду пијанства и кича. Захвата даље, то није случајна творевина, далекосежна је и покварена, нисмо је сами ни смислили. Квари нам дух, квари нам младеж а Бога ми ни баке и деке јој нису имуне. Али што рече Шојић, народ неће пуно да зановета, шта му даш то ће и да бира а код нас је избор стравичан на телевизијама и новинама. Ил се рекламирају убице (монструозно, скандалозно исл), ил Змај од ЛунеСобе и Шипова Киа, или дневна доза политичких бурлески. Можда није ни чудо што неки Јала брат и Буба Корели напуне Ташмајдан (из знатижеље сам покушао да чујем то нешто...мислим то је благи ужас, а нисам матор и џангризав). А Косово и Метохија, млади одоше, а права Срба у Црној Гори, а да направимо неки филм о Јасеновцу, Пагу, а авети прошлости... стварно је то смор у поређењу са горњом понудом. Дај даљински... Мождано стање нације је попут лазање, вести из ријалита, убице, издајице имају 100 пута већу заступљеност у јавном животу него иоле пристојан човек или неко добро дело. Креира се атмосфера бесмисла и безнађа али није све тако... сви занамо да има и добрих ствари и паметних задруга.
Ево моја дружина. И даље све исто. Мало нас је кој’ би смели ал нас страшна сила креће (Чика Јово Змају, хвала ти за те речи). Расина доноси а ми износмо смеће. Неки бацају ми чистимо. Хоћемо да разбудимо Државу и људе. Да се несавесни брзо и ефиасно кажњавају а ови други да нам се прикључе. Можемо да ишчупамо наше реке и да спасимо наше душе дужни смо и рекама и Држави.
Она која је изнедрила Немању и много пре Немање, Лазара, патријархе и митрополите, Карађорђа, Његоша, Матавуља, Мишића, Теслу, Пупина, прешла Албанију и пробила фронт, преживела НДХ и комунизам... та је се само успавала и забасала ко код Петра Кочића у мећави. Немогуће да је нема и да не жели. И она је дужна нама, бар нама који смо показали да желимо, трајемо и радимо. Стотине џакова смећа, око 5-6км тока, за годину и кусур дана, са просечно до 10 људи по акцији, рачунајући ту и основце и средњошколце. Расина је опет донела и на очишћене делове али не мари, ми показујемо да може и да можемо а немамо илузију да без казнено превентивне политике можемо до коначног решења.Само купујемо свој тикет, како беше онај виц о драгим Пироћанцима.
Али се удружујемо, помажемо и гурамо једни друге напред и људски и групно. Љубица се сетила да позовемо наше суграђане МНРЛ Пчелица, дом за децу ометену у развоју из Бруса. Да им обезбедимо услове (Дуби нам је дао, одвезао и вратио столове а питали смо га непосредно пред акцију...то је солидарност, хвала лепо) да цртају на тему Чисте реке Србије, природе генерално а ми да чистимо и да заједно прославимо завршетак акције (јагњенце је пало за слободу, за вероватно последњу акцију ове сезоне). Дошли су, и јако ми је мило због тога. Надам се да су и они уживали у природи, иако некадашње излетиште Усек нема ни делић старог изгледа (и то треба да се поправи).
Задруга добрих дела и потеза. Оне су нам неопходне свуда по Србији, Републици Српској, Црној Гори... а не оне из ријалита како је Мићко Љубичић прафразирао песму.
Чистимо Расину, дечица имају наставу у природи, квалитетно проводимо време и шаљемо позитивне сигнале колико год можемо да добацимо. Беше то 2.септембра ове године, добили смо и нове ентузијасте. Милана, Бранка, Малина и Будимира, то је леп догађај за нас. Било нас је тачно 12 и били смо радно прљави, правих 12 жигосаних (Dirty dozen , се викаJ филм). Изнели смо 60-70 џакова, мало сам се забројао али то је то, укључујући и завршни трофеј...гуму од багера коју Жаре, Којић и ја једва на крају уморни изгурасмо.
Било је дивно али не заборавимо. Реке су нам у катастрофалном стању, ово је само светионик и разбуђивање за Државу да се активно укључи, да они који примају плате за чување природе да их делом и оправдају. То им је обавеза, не треба да их ми опомињемо. У реци је било свега али и телећих глава, мртвих оваца исл... много је бре људи. Дејствујмо.
Београд, 9.сптембар 2018г.
Александар Милутиновић
П.с.
Највероватније субота 13.10.2018г биће други Бруски марш, за детаље нађите текст од лане на овом сајту и јавите ми се мејлом ако бисте дошли, Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. или пратите reke srbije на инстаграму, хвала лепо.
