Необичан начин често je једини могућ...
У Кривој Реци, дивном поткопаоничком селу, са којим са вас упознавао некад давно кроз текстове о пастрмки, лане кроз Бруски марш и „минихидрозла“ која су се нажалост углавном изградила, обавили смо две акције уклањања смећа. Једна је била херојска по количини смећа а једна по начину како смо то успели. Та два Дамоклова мача су уклоњена и могу да кажем да смо - за сада - успели. Прича је лепа и волео бих да наставите читање...
Често сам у Кривој Реци, за неког ко не живи у Брусу и коме нико није из тог села. Уз оца и наше, сад већ неко планинско ходочашће, чак и сада бар 10-ак пута годишње сам у том селу у потрази за старим успоменама, пастрмкама и новим доживљајима. И за разговором. Нема лепше ни боље приче него у таквом амбијенту...
Оно што сам приметио као ружну новост, видео сам две дивље депоније на самим обалама ове речице. Обе су настале у последњих годину дана и резултат су комбиноване бруке и срамоте. Државе која делатно не показује да цени становнике својих села и ван изборних слогана те им не обезбеђује услове за одлагање мећа, и самих мештана, који у мањини, али се ипак одлучују да смеће гурну негде под неку вододерину или најбоље у реку. Ваљда мисле да ће тако брука најбрже да оде. А углавном неће...
Тек, дошао сам на идеју да две депоније уклним, јер једноставно нисам желео да кад бар тамо дођем (ако је већ Расина под стравичним ударом и доста крупнји залогај за чишћење) да не могу да уживам у лепоти природе без трагова смећа.
Криворечка акција бр. 1.
Две младе даме Кристина и Ксенија, Боба, Новак и моја маленкост. Моја замисао је била да уклонимо обе деопније (прва под путом и друга у кањону) уклонимо у цугу. Ипак, прва депонија је била непријатно изненађење, много већа него што је то деловало. Задржали смо се само на њој. Ово је била показна вежба да мало руках није увек и малена снага. За непуна 4 сата, избацили смо 70 џакова смећа, не речунајући кабаст отпад као што су нпр.кревети, седишта и браници од кола, гајбице малинарске, гомилу стаклених флаша итд. Све смо очистили скроз и онда направили мини обилазак до водопада (ког нико од њих није видео никада нити знaо да постоји. Kолико места по нашој драгој Србији има, на сaмо пар км удаљених од места где живимо а да везе немамо да постоје... ПРОМЕНИМО ТО, УПОЗНАЈМО СЕ ДА БИ СЕ ЦЕНИЛИ.
Ручали смо крај водопада, који ће нестати кад „минихидрозло“ проради за који месец. Био је то диван излет. Ако се има воље све се може. Били смо у реци у 7.30, вратили се у Брус до 14 сати. Ја сам имао кад да одморим који сат и да се вратим за Београд а моји компањони да почине још који угођај по вољи. Дакле, они што ми говоре да немају времена, благо речено не говоре истину. Погледајмо се у огледало, а од река нема бољег...
П.С.
Боба, без сталног упослења, шумарски техничар у Брусу пуном шума није било посла за њега годинама. Дошао је да чисти реку иако има сваки разлог да се наљути и да куди Србију и да каже, марим баш. Он обожава нашу земљу и сада. Многи којима је све дала не пада им на памет да уроне у смеће... После ове акције отишао је на Малту трбухом за крухом. Желимо му сву срећу и да нам се врати. Потребни су нам такви људи.
Криворечка акција бр.2.
Остала је брука надводопадска. Смислио сам како ћемо. Купио сам јако алпинистичко уже, 30м и јак карабињер. Део нас ће да пуни џакове у амбису а део да извлачи. Овде се не може износити, терен не дозвољава. Екипа је форимирана по спретности и великој вољи да нешто племенито обави. Жаре, Вуле, Влада, Верољуб, Новак и ја.
Уже, терен, сама идеја, учинили су да будемо неописиво радосни још у прирпреми. Као кад се чине велике ствари па није битна сила која је наспрам нас него светиња коју бранимо. А ми бранимо све(т). Право наше деце да виде бар део лепих призора на које ми имамо привилегију. Право наших људи да се поново самоизградимо на здравим основама. И пре свгеа, учимо се самопоштовању, људском достојанству и истрајавању у вери да ако дамо све од себе, да ће нам бити боље. Ал како беше у вицу о пироћанцу који је играо лото а није купио тикет, ми свој тикет делом заслужујемо. Свако тако мора.
И да нагласим, бранимо обавезу сваког појединца у Србији, да извуче главу из песка, из атомизованог фејсбук профила, из апатије. Ви који читате, ваша је обавеза да нешто и урадите. Лепо је, и нама значи подршка али то није довољно. Ви који читате, разумете проблем али нема разлике ако не делате, исто ће бити. Како је Курсула на испиту, био у праву а пао јер су ударили преко Дрине и ви ћете бити у праву а пасти на људском плану ако само гледате наше реке и чекате Вилу Равијојлу или Баш Челика.
Е сад да вам поднесем извештај: Извукли смо ама баш све из амбиса што се извући дало. Нека 23 џака, плус шпорет, седиште од аутомобила. Било је занимљиво. Осећао сам се као да смо Стриц, Николица с приколицом и остали Орлови који су рано летели. И опет смо ручали код водопада, и опет су га неки видели први пут и могли да се задиве његовој лепоти. Да ли је и вама жао што ће нестати због нечије провизије и мутљавине и немара грађана и задужених? Мени се срце слама...
П.C.
Негде 15-ак дана након акције, Влада, наш компањон из ове борбе с Голијатом, понудио се да у Гимназији у Брусу, чији је матурант и будући машински инжињер ако Бог да, организује ђаке да им се одржи једно предавање. Обавили смо и то. Било их је око 30-ак, много више од мог очекивања и од њих бар половина су ме пажљиво слушала. Ја сам задовољан, али нећемо да успоримо. Дођите у Брус, доћићемо и ми код вас. Требају нам добри људи с племенитим намерама.
Александар Милутиновић, организатор овог планинарења
