nedelja, 13 maj 2018 08:57

“Рајко од Расине”

Ocenite ovaj članak
(7 glasova)

Да ли смеће говори само о непоштовању и примени закона или је време да се људски обновимо?

Морамо ли да окусимо пропаст природе да бисмо рекли да је лоша или да смо били у праву кад смо негде и неког упозоравали шта ће бити. И какав смо ми то народ? Песимисти би рекли, најгори... Не слажем се, видим нам мане али сам оптимиста. Даћу вам који пример, па можете и ви да постанете...

a-1

Група људи, чак и групица, наставља да ничим изазвана чисти смеће по бруској општини. Ово нам је друга година како се жртвујемо за Расину, за Криворечку реку. Пре свега уживамо, морам то да нагласим. Што рече чика Јова, мало нас је кој’ би смели ал нас страшна сила креће...У до сад 10 акција радили смо тврдо, трошили слободно време, тражили дародавце и добротворе, повезивали се с добрим људима, упознавали се, градили себе, радили ударнички и остварили конкретне резултате. Много опипљивије него што сам онако љут и револтиран грдним смећем у мојој најмилијој реци и могао да замислим...Да ли је сад Расина као Градац или Височица (она што је као и цела Србија нападнута од стране минихидрозла)? Није. Да ли је зрела да се у њој деца поново брћкају као до пре 10 година? Није. Али је лакша за 400 и више џакова смећа и ко зна колико гума и кабастог отпада. И десет пута била је пуна осмеха нас акцијаша. И зато верујем да ће доћи дан када ће људскост да штити реку пре закона, далеко пре казни... Онда, хоћу да вам поделим како ја видим ово наше стање...

a-2

A-3

Можда наша драга држава Србија није тако доминантна као некад Душан Силни или српски ватерполисти ових година или није тако национално освешћена како су мислили Милетић, Књаз Михајло или Вељко Петровић да је здраво и нормално. Можда. Можда јој фали Лазиног романтизма, Ракићеве поезије или Домановићеве сатире. Сигурно. Фали нам културе и такта. А можда нам фали неке људскости, саосећајности, оног старог народног, у злу се не покуди а у добру не понеси.

Али ко што Држава обликује људе тако и људи утичу на Државу. А ја не знам ко је од то двоје први и када је “почео” да буде саможив, егоцентричан. Да ли народ да ли они који Државу законски представљају...

То какви смо према рекама и природи, слика је пре свега стања духа који у нама обитава. То смеће у рекама, то такмичење у преједању и препијењу на славама, свадбама…то немање мере у себичлуку који себи дозвољавамо а код других што нас врећа, све је то из истог извора напајано. Улетели смо у то потрошачко друштво а да смо у том путу изгубили подоста од душе а упропастили тела. Грабимо се за пола метра међе опустелог села, хоћемо свега, јачи смо на тражењу права него на испуњавању обавеза. Радимо али и кукумавчимо. Тешко време нам не иде на руку али ја се бодрим да их је било много тежих. Читајте нашу историју и надахњујте се лепим и примерима за понос. Сетимо се мудрости Mајке Јевросиме...боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу. Треба ли закон да нас на то подсећа? Треба ли полицајац да нас учи да смећу није место у реци, треба ли да почну да нас хапсе тога ради? Не знам, можда би то било учинковито. Али нама треба потпуно излечење које мора да дође изнутра. Можда може да помогне књига “Еколошке теме” од Епископа Јована (Пурића), занимљива је.

a-4

Да природу не гледамо прво као економски простор, никада не бисмо градили минихидроцентрале и убијали реке и будућност. Која је логика ту ? Неко ће добро од тога да заради, тај неко не пеца, не шета крај реке, у закону постоји тај тзв биолошки минимум и све је чисто. Зарађује се. Добро сад реке нема. У реду, цепидлачим, има је, биолошки довољно... Каква је то легална ујдурма? Питам се за шта?

Морамо на делу да покажемо колико волимо било шта. Оца, мајку, породицу, пријатеље, реку, место у ком живимо. Лакше је прскати хемикалије и не копати башту. Лакше је бацити смеће под пут или у реку јер Држава нема јасну политику у тој области. Лакше је јести превише него колико нам реално треба. Лакше је бити Држава коју је солидно баш брига што по тамо неким селима људи немају где да одложе смеће него Држава која делима једнако третира оног из Криве Реке и Врачара. Лакше је напити се да проблеми “прођу” него тражити решења. Све је ово ЛАКШЕ а да ли је и БОЉЕ? Да ли је кључ у томе што тражимо изговоре и што се атомизујемо у својим лажним фејсбук и другим профилима, што се отуђујемо или смо на путу. Да ли мислимо да се све окреће око нас и да смо тамо онај неку Луј, што говораше и после мене потоп?

Ми се и даље окупљамо и обећавам да ћемо дати све од себе да што више реке очистимо и да канализације не иду више директ у реку. И даље имате сви отворен позив, дођите у Брус да чистимо Расину, да се дружимо и да урадимо нешто племенито. У прилоги вам шаљемо слике са последње две акције, са Расине и из Криворечке реке где смо уклонили дивљу депонију релативно новоформирану, са идејом да макнемо смеће пре него привуче још истог. Лоши примери се много ЛАКШЕ следе.

Видите, све је повезано. А можда смо мислили да није?

A-6

Да ли је уопште битно како се сада зовемо... Ми смо они од лане. Из реке и са Бруског марша. Ми смо они што добровољно ваде отапд, онај који нису бацали. И који имају жељу да то још јаче наставе и да прошире овај лепи вирус на целу драгу Србију. Они што нису егоцентрични а јесу “луди” оптимисти...

Ако вас баш занима... Удружење граћана за заштиту природе и неговање Српског наслеђа “Рајко од Расине” из Бруса. Тако се сада зовемо.

Александар Милутиновић

Više iz ove kategorije « Uprskali smo! Sreća »

Lajkuj nas na Facebook-u