Oprobati se u novoj trci, to je otprilike kao da počinješ da pišeš novu priču. Kao umeš ti to, ali zasigurno ne znaš kako će da krene, da li će da ispadne dobro i može li da se desi da u trci-pisanju izgubiš motivaciju, inspiraciju i samo odustaneš.

Izdržljivost, upornost, želja za prevazilaženjem samoga sebe jedna je od zajedničkih osobina umetnika i sportista. Trku uvek posvećuješ jednoj osobi, to je kao nova životna priča koja se neguje od nule, nikada nisi siguran kakav će rezultat biti niti šta te čeka na kraju trke.

Gladan si samoprevazilaženja koje kao karakterna osobina tebe čini bližim praistorijskim ljudima, nego savremenim urbanim stanovnicima prestonice. Rušiš predrasude i stereotipe kada na temperaturi koja je bliže nuli trčiš u šorcu i majici. Pisac ruši tabue time što razotkriva hrabro sve što ga zagolica.

Hrabrost u originalnosti, potreba da budeš svoj bez obzira na to šta će neko da misli, to je zajednička nit pisaca i trkača.

Kada se pisac suoči sa osećanjem da nema u sebi kreativnosti, a trkač sa saznanjem nedostatka energije onda je tu u pitanju pad motivacije, koji se leči naravno, opet pisanjem i trčanjem, jer klin se klinom izbija!

Krenula sam sa sinom na trku

On je u kategoriji sprintera, hoće da se oproba na trci zdravlja od dva kilometra. Volim što osećam njegovu podršku u ovom pomalo luckastom hobiju, neautentičnom za domaćice u zrelim godinama. Sećam se dana kada se on stideo što mama optrčava kraj u helankama, sa slušalicama na ušima, sada se to promenilo. Najslađe mi je kada mi od srca poželi sreću na nekom izazovu.

U autobusu pokušavam da prepoznam neko poznato lice – trkačka grupa Beograda je nažalost, još uvek tako mala da se svi prepoznajemo, sa nekim likovima se redovno sudaramo dok u jutarnjim satima oblećemo oko kraja kao okružni šerif, neke redovno viđamo na trkama. Ima situacija kada trka može da vas postidi, pokaže koliko malo poznajete svoj grad, čak i svoj kraj. Savski nasip, znam za kej, Zemunski, Novobeogradsku stranu, ali ovo me malo zbunilo kao da nisam znala gde se nalazi.. a dvadeset godina živim na Novom Beogradu.

I nije to ništa, dok nisam u letu optrčala novu neobičnu stazu. Pejzaži se smenjuju kao u brzom filmu, soliteri, blokovi, druga strana reka i susedna obala, onda šuma, njive, livade, pa neke krajnje neobične vikendice, kao zemunice podignute na drvenim stubovima. Kolege trkači se poskidali u šorceve, sevaju dlakave mišićave noge, ispada da muškarci više vole da se golite i pokazuju noge od žena.

Pomešale su se generacije amatera, veterana, profesionalaca, svi se zagrevaju dok im iz nozdrva šiklja onaj beli dim od hladnoće… sve deluje veličanstveno, zadivljujuće. Jedino još pogledi slučajnih radoznalih prolaznika odaju tajnu da smo na Balkanu gde se ovi čudovišni sportski podvizi na ciču zimu smatraju za ludost, a ne podvig.

Iznenađena prijatno svežinom vazduha i retkim automobilima-zagađivačima uživala sam u polumaratonu i spajanju sa prirodom. Na startu je ubrzanje i zagrevanje davao ritam muzike osamdesetih-dugmići, Azra, Čorba, evergrin. U sebi duhovito primećujem da smo stvarno evergrin kada nam ni hladnoća ne može ništa.

Trkačka familija u zagrljaj prima amatere, veterane, profesionalce

Ja upoznajem i srećem često moje kolege-profesore. Jednom prilikom reče mi prijatelj: “biće da vi bežite od đaka i raznih opterećujućih situacija, pa postajete pravi eskapisti!“.

Ja bih tu povezanost prosvetnog zanata i ovog trkačkog krstila malo drugačije. Moraš da budeš dovoljno detinjast i lud, pa da se baviš takvim hobijem koji se graniči sa fanatizmom.

Sličnost je i u pristupu… u obrazovanju kao i u trčanju, svaku trku počinješ od nule i ne znaš šta ćeš od sebe napraviti, koliko ćeš energije uložiti za nešto što može da bude kao rezultat totalni fijasko, ipak ti krećeš uvek sa istog starta. Trka je kao i prosveta burna, uzbudljiva i nepredvidljiva. Dešavaju ti se lepe i bolne stvari, ali ne odustaješ i nastavljaš u svojem poduhvatu.

Prepoznajem dekicu koji redovno optrčava novobeogradske blokove. Mnogi bi pomislili da mu nešto fali, krstili se, ali ima i onih koji odobravaju njegov entuzijazam, volju za kretanjem i u osamdesetoj godini. Otkrivam da je bivši profesor matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji, inače iskusni trkač. Čujem od njega zanimljive savete o zdravoj ishrani, svaki detalj znači.

Na samom finišu polumaratona jedan veteran od nekih osamdesetak i kusur polako cupka i hoda, ja ga bodrim, on odgovara da će valjda stići za tri, ako ne i četiri sata… važno je da stigne, nigde se ne žuri.

Da li ste se pitali koliko njegovih vršnjaka drema uz televizor, leži nepomično satima ili provodi pasivno svoje penzionerske dane čekajući da mu sve polako, kao stari sat otkaže? Telo negujemo kao i dušu, na njemu radimo, vajamo ga, hranimo, sami krojimo svoj život.

Poskidala se trkačka bratija u majice, šorciće…kolege pokazale svoje izvajane nedepilirane noge, koleginice vretenaste mišiće na rukama, sunce zubato, ali ga ima, a nama svima vruće na deset stepeni.

Biće da je to ona čarobna magija džoginga i trka koja čini da ti uzavre krv, pa su trkači redovno lepog tena, neke svežine u izrazu… o liniji da ne govorimo.

Sviđa mi se drugarski odnos trkača prema svojim kolegama

Uvek oni brži i utreniraniji bodre sporaće i puževe-rekreativce. To godi, daje podstrek, pokazuje da nismo potpuno sebična nacija koja misli samo na svoj uspeh.

Zadovoljna sam kondicijom, trčim u svojem sporom bluz ritmu. Kristina Agilera mi se ukočila u slušalicama i vrti se jedna pesma desetak puta… nešto me grči u stomaku… posmatram čežnjivo žbunove… grčevi prolaze, sa osećajem olakšanja nastavljam da trčkaram između njiva, šipražja, šume i živopisnog novobeogradskog pejzaža koji podseća na vojvođanske ravnice.

Traktoristi nešto dobaciju i smeju se, vidim ribolovce kako mrežama izvlače ulov, neki biciklisti maskirani preko celog lica proleću u susret.

Prvi put ne osećam nikakve bolove, grčeve, neprijatnost, trčim u kontinuitetu bez zastajanja.

Trudim se da prestignem bar nekog i nahranim sujetu u saznanju da nisam baš poslednja. Cilj je nekako sve dalje, nemam grčeve, ni bolove, ali osećam blagi zamor, pitam se kako trčim onih 42 i opet mi nije jasno. Biciklisti nas posmatraju kako u majicama i šorcevima istrčavamo po zubatom suncu i verovatno se pitaju da li je ovo skup ludaka ili smo izgubili kalendar.

Na cilju

Prijatno iznenađenje, topao čaj, medalje i diplome… posebno me je iznenadila podela na kategorije veterana i amatera.

I ja da negde budem druga, ne uvek među poslednjima, pa makar virtuelno kao veteran… a nema nas tako mnogo.

Moj sin je opet trčao komad trke sa mnom. Srela sam kolegu čiji sin takođe trči polumaraton. Zanimljivo je kada se generacije sudaraju na ovakvim izazovima to nas podseća da pokušavamo da pobegnemo od urbane džungle što grad zove se i vratimo se tabananjem precima… praistoriskim oblicima spajanja sa prirodom.

Kada ste poslednji put vodili ljubav sa prirodom, stapali se sa vetrom, udisali duboko čist vazduh, posmatrali u daljinama prostor koji vas okružuje? Da li imate osećaj kretanja kroz vreme, putovanja u nepoznato, bez karte, novca i prevoznog sredstva? Dovoljne su vam samo vaše noge i volja… onda ste gospodar planete koja se zove samo vaš svet.

Snežana Jovicki