Novosađani bi rekli „mamak“, jer je mamac sve ostalo, samo je živ keder – mamak?! No, ni keder nije baš „jugoslovenski“ naziv, pa moji novosadisti ne grešidu zdravo mlogo kad tako pišedu. No, tema nije pravopis i gramatika nego pecanje štuke kederima.

Priznajem – grešan sam. Priznajem – grešio sam. Ali sam bio mlad. Zdravo sam voleo „pecanje štuke na balerine“. Posebno u prohladnu jesen, kad se magla lenjo diže s vode, a na vatrici cvrči slaninica. U pljoski... rakijica. A mi čekamo, i dolivamo. Sedimo i pijuckamo, u balerine gledamo, „mamke“ imamo, štuku čekamo.

Par puta sam se zdravo opekao, kao upecaćemo na pecaljku kedere. Malo morgen! Kad je voda ladna ništa od kedera. Stoga sam ih „lagerovao“ u buretu do zime, i preko zime. Mnogo sam uživao u plesu balerine, kad se keder uzjoguni a oko plovka naprave koncentični krugovi. Pa ga sad vidiš – sad ne vidiš. A onda počne balerina da glisira... Čekam dok ne potone skroz. Nekad je važilo pravilo: „zapali cigaru, pa natenane“. Ih, koliko puta sam kontrirao pre vremena, nestrpljiv i sav ustreptao iako sam oduvek bio pušač, ko da sam na udici ja a ne mamak.

Međutim, oduvek mi je, kao, bilo malkice žao dok biram mamke. „Žao“, ali ipak ne dovoljno. Gurnem ruku u ladnu vodu keder-kante pa hvatam crvenperke i(li) bodorke. Ribe lepotice, jadne, nemaju gde – uspaničeno plivaju u krug po kanti, krljušt otpada, sjaji se na vodi. Beže po kavezu, nesvesne da nemaju gde. Kad uhvatim jadnu, u šaci se praćaka. A dok je užasnom udicom probijam kroz leđa, ispod peraja, ona se uvija od bolova. Malo mi je to bilo neprijatno, ali je, kanda, čar ribolova bila veća  One manje i „ružnije“ duže bi (po)živele - prvo sam kačio deblje lepotice – ali su retke preživele. No, čim zabacim, na sve zaboravim. Gledam u balerinu i čekam...

Jednom, tako, buljim u pampure. Bili su dosta gabaritni, a „mamki“ mali. Pampuri miriju,  kederi umiru. Kada utihnu, obično se balerina malo izdigne, polegne, jer su kederi na samrti. Tada malo cimnem najlon, namotam, da ih nateram da i poslednji atom snage potroše pre nego što im duša na nos izađe.

Kada napokon ispuste svoju malu riblju dušu, skinem ih s udice, onako iskrivljenje, zgrčene od bolova, ukočene, pa zakačim novog, svežeg, ornog za plivanje, kedera spremnog da se žestoko bori za slobodu, za goli život...

Tačno znam kada se štuka približava, kada plovak podrhtava! Tada keder panično počne da pliva, da beži, ali jadan nema kud. Buć, ode pampur pod vodu, nema ga već deset sekundi – kontraaaa!

Štuke nisam vraćao, a i da sam hteo (a nisam) nisam mogao – obično bude trokraka sa sve kederom duboko u grlu. Jedino sam posle pecanja istresao u vodu nepotrošene kedere, ukoliko preteknu – možda je neki i preživeo...

-----------------------------------------------------------

Tek kada sam fanatično zavoleo varalice uvideo sam koliko sam grešio! Varalicom upecana štuka ima šanse da preživi, kederom ubijam obe ribe! I ako ne upecam ni jednu štuku potamanim gomilu kedera. Ali tada sam pecao da bih se iživljavao, količinom upecane ribe hvalio i samodokazivao, mlad sam bio.

Zaista braćo, kolege i drugari, šta nam je crvenperka skrivila, šta je bodorka bogu zgrešila da je tako mučimo. Možda riba nema veliki mozak, možda nema ni osećaj bola, ali zar strah ne boli? Ima li išta užasnije od sudbine mamka okovanog trokrakom koji izbezumljen gleda štuku kako mu prilazi?

Ima već dobrih 20 godina kako nisam kedera zakačio. Ali bih redovno otkačio kada vidim štukaroša kako čerencem hvata kedere, bira veće, a manje istresa u blato na obali Šlajza. Ne vrati ih u vodu, nego pusti da crkavaju, guše se, praćakaju i belasaju po baricama u pokušaju da se vode domognu. Tada odlažem varaličarac, ništa ne govorim, prilazim ribolovcu, sakupim razbacane kedere i vratim u vodu. Sakupim... da se iskupim. Ali tek sam se ovim tekstom, nadam se, napokon odužio.

Gospodo i kolege, ukoliko volite balerine idite u pozorište!

No, ako volite pecanje kederima, razumem vas u potpunosti i ne krivim – dozvoljeno je, a smatra se za sportsko pecanje. Mamak je mamac, nije zaštićen. Mamak je i bandar, i te kakav. Samo ga treba prethodno unakaziti, makazama bodlje ošišati. Kažu, „da ga štuka lakše proguta“! Ajde?! Jelte, moliću fino, a ko u prirodi kreše bandarima peraja?

I šarančić može biti žilav mamak, u Španiji i šaran, pa čak i smuđ. Ili su napokon zabranjeni, ne sećam se više – to su plemenite ribe, bre. Ali crvenke i bodorke nisu. Sve dok ne utihnu...

Upravo stoga u nekim EU članicama poneki ribolovački klubovi (recimo engleski) zabranjuju pecanje kederima. Naravno, ribolovci na „esoxe“ se bune jer je to, priznajem, veoma atraktivno pecanje. Ali ja neću više kedera zabaciti pa taman da znam da ću uhvatiti štuku iz snova. Jer nijedan trofej nije vredan tolike patnje nevine ribice! Jeste njoj surova priroda odredila da bude plen, ali u lancu ishrane ima kakve-takve šanse da utekne. U „lancu“ na udici - nikakve, jedino da utihne.  

Dragan Jovanov Glod

Antena. Moglo bi se reći da je kod vagler plovka njegova suština svedena na samu gornju antenu. Jedan od osnovnih oblika vaglera, takozvano “strejt“, ili ravni vagleri štapićastog izgleda to i jeste – velika antena koja kontakt ribe i mamca signalizira svojim gornjim jarko obojenim delom.

Kako je zbog nosivosti neophodno da takav “štapić“ ima određenu masu, podrazumeva se da mora imati i popriličan prečnik, a prava mera, pokazalo se, je debljina paunovog pera. Ali vršni deo takvog plovka još je prilično masivan, čitaj: neosetljiv, te je pogodan za pecanje kada riba halapljivo uzima mamac ili kad se mamac zabacuje dalje od obale. Prava antena vagler plovka jeste ona koja se usađuje na vrh paunovog pera (može i na vrlo često korišćenu stabljiku od pirinčane slame ili takozvanog samarkanda, kao i na štapić od prozirne i šuplje plastike). Po toj anteni cela serija vaglera dobija naziv “inserted“ i to su plovci za teže pecanje, kada je potrebna njihova veća osetljivost.

Postoje i vagleri sa izuzetno tankom antenom od stakloplastike ili karbona na čijem je vrhu zadebljanje u vidu jedne ili dve jarko obojene kuglice i sl. Takvi plovci su vrlo stabilni na jakom vetru a njihova super tanka antena odlično proseca talasiće.

Vrh vagler plovka vrlo je pogodan da se na njega navuku posebni adapteri ili nastavci, koji prema uslovima na vodi povećavaju njihovu vidljivost, a kada su u formi pikado perca - da bi obezbedili mirniji i dalji let vaglera.

Telo. Kako bi vagler plovak mogao da se što dalje zabaci, a uz to da bude još i stabilan na vetru, valjalo ga je malo podgojiti. Telo vaglera, zadebljanje u njegovom donjem delu, je na početku imalo buričastu formu, da bi kasnije sve više postajalo aerodinamično i sve pogodnije za daleke zabačaje. Sa razvojem sportskog ribolova na komercijalnim šaranskim ribnjacima točak istorije se malo vratio unazad, pa su se opet pojavili plovci izuzetno zdepastog i teškog tela, da bi na vodi napravili što veći “pljusak”, i tako prizvali ribu koju takav zvuk asocira na hranjenje. Efekat se pojačava i dodatnim otežanjem koje se ugrađuje u telo plovka. Kao i kod klasičnih plovaka i za izradu tela vaglera najčešće se koristi balza, ali se sve češće specijalna providna plastike sve zajedno s antenom. I vagler plovci nisu ništa manje zahtevni od klasičnih kada je reč o zaštitnim premazima tj lakovima.

Donja antena. Kod vaglera je nešto zakržljala i pretvorila se u patrljak kojim se takvi plovci svojim donjim delom montiraju na osnovni najlon. Mada je većina vaglera predviđena za montažu direktno na strunu, zbog njihove lakše zamene bolje je to učiniti indirektno preko odgovarajućih konektora. Postoje i donji nastavci vaglera, koji su predviđeni za lako skidanje, tj. montiranje na osnovni najlon, a konektorima  takvi modeli se mogu lako prilagoditi i za pecanje tzv. kliznim plovcima.

Posebna priča su vagleri koji u donjem delu imaju “šaržer“ s pločicama opterećenja, koje se mogu po potrebi skidati i dodavati. Upravo u toj specifičnosti vaglera, da otežanje može biti ugrađeno u njihovo telo, je tajna efikasnosti naizgled rogobatnih “buzdovan-plovaka”, mogu se daleko zabacivati a pri tome ostaju vrlo osetljivi.

Mirko Kanjuh 

Antena predstavlja vidljiv deo plovka i kada je on pravilno opterećen iz vode viri samo gornja antena ili ponekad samo jedan njen deo. Jednom je neko rekao da je plovak jedna od retkih stvari koja uzbuđenje donosi kada – nestaje. 

Antene se razlikuju po dužini, debljini, po boji, po materijalu od kojeg su izrađene. Kratke antene su po pravilu jednobojne, dok su duže sastavljene iz različito obojenih segmenata koji su jasno omeđeni crnom bojom. Takve antene su idealne za pecanje po mirnom vremenu i na stajaćicama.

Osim što mogu biti i univerzalni, pošto se lako uočavaju na različitoj vodenoj “podlozi” (bilo da se peca na vodi na koju pada tamna senka, bilo da se u njoj ogleda svetlo nebo...), takve semafor-antene zgodne su kao indikator izuzetno tananih ugriza ribe.

U tu svrhu potrebno je plovak vrlo pažljivo opteretiti, tako da se potopi i deo antene, najbolje čitav njen najdonji obojeni segment kao i crni prelaz na njegovom kraju. Tako podešen plovak dobro će signalizirati ugriz oprezne ribe kako svojim izdizanjem tako i blagim potapanjem. Tanke poput igle antene se najčešće izrađuju od bambusa (nekada), stakloplastike, plastike i karbona.

Iako su tanke antene najprecizniji indikator trzaja nedostatak im je što se ne vide na većoj daljini. Za takvo pecanje koriste se neuporedivo deblje antene koje su kod modela plovaka za pecanje bolonjeze tehnikom često izrađene od istog materijala ko i plovak tj. izjedna. Takve antene nisu filigranski osetljive ali su neuporedivo otpornije na mehanička oštećenja. Plovci na kojima se takve antene nalaze veće su nosivosti i kao takvi pogodni da se na njima mogu menjati antene različitih boja, bilo umetanjem direktno u telo plovka bilo u posebno plastično le­žište na njemu.

Okce. Na telu klasičnog plovka, u podnožju antene, nalazi se mala alkica kroz koju se provlači najlon, kako bi plovak na površini vode zauzeo pravilan položaj, ali ujedno to je i osiguranje da nećete izgubiti plovak čak i ukoliko se oštete, ili nepažnjom svuku bužiri sa donje antene.

Ova alkica od nerđajuće žice je, kod plovak male nosivosti predviđenih za najfinije pecanje, veoma kritičan deo jer se usled žešćeg kontriranja često isčupa iz tela plovka, pogotovo ako je ono od balze ili neke mase slične “purpenu“.

Da bi se to sprečilo može se na donji deo antene, a neposredno iznad alkice, staviti parčence bužira, ali kod pomenutih jačih kontri se u tom slučaju može ponekad desiti da se antena iščupa iz tela plovka, pogotovo ako na donjoj anteni nema dovoljan broj bužira, ili ako oni nedovoljno stežu osnovni najlon.

Telo. To je najuočljiviji deo plovka, koji u radnom položaju treba da je potpuno skriven za oko ribolovca. Od veličine tela plovka zavisi njegova nosivost, a od oblika namena – da li je za stajaću, sporotekuću, ili brzu vodu i sl.

Plovci izduženog oblika namenjeni su pecanju na stajaćim vodama i po mirnom vremenu, dok su se za najbrže vode najbolje pokazali plovci okruglastog tela, ili takozvane “lizalice” - pljosnati plovci pogodni za zadržavanje mamca gotovo u mestu.

Najčešći materijal za izradu plovaka svakako je laka balza, jer se od tog drveta (naravno određenog kvaliteta i klase i pri određenoj vlažnosti), mogu vrlo precizno izraditi i najmanji plovci, što nije slučaj sa plutom. U novije vreme različite poliuretanske pene donekle zamenjuju balzu ali je ne potiskuju. Telo plovaka predviđenih za pecanje na teškim, zatravljenim terenima izrađuju se od plastike - sve boljeg kvaliteta - od koje se u novije vreme izrađuju i takozvani providni plovci za pecanje na izuzetno bistrim i plitkim vodama.

Za telo plovka je veoma bitno kako je zaštićeno lakovima. Boja mora biti vrlo postojana, otporna na sunce i naravno na vlagu, da ne puca, da se nanosi u vrlo tankom sloju, da nema veliku specifičnu težinu i da ne izaziva površinski napon tečnosti. Sve ovo krasi samo najkvalitetnije plovke koji se, što je takođe izuzetno bitno, izrađuju vrlo precizno tako da prvi i poslednji iz određene serije ima potpuno istu (i tačno ispisanu na telu plovka!) nosivost. Tajna najcenjenijih proizvođača plovaka krije se upravo u kvalitetu boja, odnosno lakova i preciznom baždarenju.

Donja antena. Nesretnog li naziva, ali šta da se radi kad je odomaćen. Radi se o delu plovka koji ima ulogu kobilice kod jedrilice. Ali osim što ga stabiliše svojom dužinom istovremeno i težinom, ona ga postavlja u pravilan položaj i stoga što je osnovni najlon bužirima priljubljen uz nju. Ovakva montaža plovka omogućava njegovo lako nameštanje i podešavanje dubine pecanja.

Što je donja antena duža to je plovak stabilniji, a isto je upravo proporcionalno i težini materijala od kojeg je  antena načinjena. Najstabilniji su plovci sa žičanom donjom antenom ili sa karbonskom, a ta dva materijala, uz stakloplastiku, danas su potpuno istisnula nekada nezamenjiv bambus (cepani). Što je duža donja antena potrebno je više parčića bužira za fiksiranje najlona uz nju, a najčešće se stavljaju tri. Najbolje je koristiti silikonske bužire koji su neuporedivo postojanniji od plastičnih, tj. najlon ih teže proseca kod pomeranja plovka radi podešavanja dubine.

Mirko Kanjuh

Svako ko se odluči da uđe u prelepu i dinamičnu tehniku pecanja veglerima, prvo što bi trebao da uradi je da izabere meč štap, speijalizovan za ovu tehniku. U tekstu “Meč štapovi za pecanje vegler plovcima” možete pročitati osnovne savete za pravilan izbor meč štapa. Izbor mašinice je (na sreću) mnogo manji problem. Imate i štap i mašinicu, ali ono bez čega nema meč tehnike je vegler (waggler)!

Meč štap je nastao kao odgovor ribolovaca na vremenske (ne)prilike na Britanskim ostrvima, pa je iz istog razloga bilo potrebno smisliti i odgovarajuće plovke koji bi bili imuni ne samo na kišu, već i na vetar, koji je u Engleskoj redovna pojava kao i kiša.
Plovci i oblici na koje smo mi navikli, mogu biti (i jesu) neverovatno fini i precizan instrument za detekciju i najstidljivijih "udaraca", ali samo dok ne dune jači vetar. Tada njihova upotreba postaje prilično ograničena, detekcija udaraca je nesigurna, a upotrebljivost smanjena. Vetar, osim što nosi najlon i pravi "trbuh", diže i talase, koji sa svoje strane otežavaju i onako tešku situaciju. E, tu na scenu stupa vegler (eng. waggle - njihanje, klaćenje, drmanje).
Ovi plovci su specijalisti za vetar i prkose mu tako što i pri jakim udarima tvrdoglavo stoje u mestu (ovo nemojte shvatiti baš doslovno, jer ipak postoje određena ograničenja, ali o tome nešto kasnije). Talasi im takođe ne mogu mnogo nauditi, pa predstavljaju gotovo idealni detektor udaraca u teškim uslovima! Kako je ovo postignuto?
Kod pecanja veglerima, najlon je celom dužinom potopljen u vodu, od vrha štapa (koji je takođe u vodi), sve do samog plovka, koji je takođe najvećim delom u vodi, iz koje viri samo mali deo drečavo obojenog vrha.
Na Britanskim ostrvima (ali sve više i u ostatku Evrope) vegleri uživaju gotovo kultni status, dok su kod nas još uvek prilično nepoznati. Neki od razloga su vezani za nedovoljnu informisanost, skromnu ponudu veglera, relativnu komplikovanost sistema i vremena potrebnog za njihovo pravljenje, visoku cenu dobrih veglera (što je samo delimično tačno), itd...
U ovom tekstu ćemo se upoznati sa osnovnim oblicima i tipovima veglera, kao i njihovim glavnim karakteristikama, a daću i neke opšte savete o tome kada i kako upotrebiti koji tip veglera.
Dakle, postoje dva osnovna oblika klasičnih veglera: Straight i Insert.

Straight (ravni, pravi) vegler je celom dužinom do vrha iste debljine, a Insert vegleri imaju poseban umetak na vrhu, koji je tanji od tela samog veglera. Ovi vegleri su po pravilu osetljiviji od straight modela, jer tanka vršna antena detektuje i najfinije pipanje. Ovi umetci, tj. vrhovi su najčešće napravljeni od balze, trske ili plastike.
Na slici ispod možete videti kako izgledaju strejt i insert strejt vegleri.

Vegleri se prave od različitih materijala, a tradicionalno su napravljeni od paunovog pera, trske ili balze. U novije vreme se koriste još neki moderni materijali, kao što su plastika, grafit, pa čak i neki ultralaki metali!

Kvalitetan vegler zahteva i kvalitetne materijale, ali i precizan rad majstora, koji se ogleda u upotrebi kvalitetnih lakova, ali i veoma preciznom obeležavanju nosivosti, koja je kod dobrih veglera “pogođena” u miligram.
Vegleri su uglavnom ofrabani u neutralne boje, osim vrha, koji je najčešće drečav, mada se koriste i crno ofarbani vrhovi, koji su odlični po jakom suncu i odbljescima na vodi.
Osim neutralno ofarbanih, postoje i Clear (providni) vegleri, napravljeni od prozirne plastike i namenjeni su za pecanje na bistrim vodama, ili kada riba uzima oprezno, kako bi bili što manje uočljivi u vodi. Za ekstremno čiste vode postoje i Crystal Clear (kristalno čisti) vegleri.
Optimalna daljina za pecanje Straight veglerima je okvirno od 15-30m. Na tim daljinama se najbolje ponašaju, ali isto toliko je bitno da je na tim udaljenostima najbolja detekcija udarca. Strejt vegleri uglavnom nisu predviđeni za velike nosivosti i otežanja, pa je ova daljina prilagođena mogućnostima njihovog izbačaja. Lagan vegler jednostavno neće moći da leti dalje, bez obzira koliko jako mahali štapom, što nikako ne preporučujem prilikom upotrebe finog i suptilnog meč štapa!
Neka univerzalna težina strejt veglera za početnike bi bila oko 2,5 - 4g. Takođe, ove težine koriste i iskusniji plovkaroši kao polaznu težinu kada se nađu na novoj ili manje poznatoj vodi.
Druga glavna grupa veglera su Bodied vegleri.
Ovi vegleri se razlikuju od Straight modela po tome što na kraju imaju kruškoliki dodatak - "telo", pa otuda i naziv Bodied ("sa telom").
Na slici dole se vidi kako izgledaju ovi vegleri.


Ovaj dodatak se najčešće izrađuje od balze i plute, a oblik uglavnom varira od loptastog, jajastog do izduženog elipsoidnog. Savet za početnike: oblik dodatka nije od presudne važnosti u rekreativnom ribolovu, pa se ne bi trebali time (dodatno) opterećivati.
Bodied vegleri su namenjeni za postizanje većih daljina, veće su nosivosti od Straight modela, dalje lete i odlični su za klizeće montaže. O ovoj montaži možete pročitati tekst “Meč i vegler – klizeća montaža (Slider Float Rig)”

Bodied vegleri su stabilniji od strejt veglera i još bolje podnose talase i vetar. Težine ovakvih veglera idu čak do 20-30 i više grama.
Bodied vegleri takođe mogu imati na vrhu tanju antenu kao i straight insert vegleri, koja se u nekim slučajevima može zamenjivati različito obojenim vrhovima u zavisnosti od boje koja je udatom momentu najvidljivija.
Zanimljivi modeli veglera, veoma atraktivnog izgleda, (kao na slici dole), imaju na vrhu poseban stabilizator (kao na streli), koji omogućava jako dugačke zabačaje, a što je još važnije – veoma precizne, čak i po vetru. Ovakvi vegleri ponekad nose različite nazive, kao što su Rocket, Bomb, Distance, itd...
Napomenuću samo da postoji još nekoliko podtipova bodied veglera, kao što su Swinger, Windbeater, Flyer, Onion, itd... ali o njima nećemo sada, da ne bismo dodatno komplikovali stvar.

Međutim, ono što se neizostavno mora spomenuti je da se svi vegleri prave u dve varijante otežanja. 
To su Unloaded (bez otežanja) i Loaded (Weighted) modeli (sa otežanjem).

Unloaded vegleri nemaju na sebi nikakvo dodatno otežanje, dok Loaded vegleri imaju već ugrađenu određenu količinu otežanja. Kod nekih modela otežanje je fiksno i ne može se menjati, a kod nekih modela otežanje je izvedeno u obliku metalnih pločica (diskova), koji se po potrebi mogu skidati i dodavati u zavisnosti od situacije na vodi. Na fotografijama sa veglerima (gore), vide se sve varijante.
Iako možda ovo može nbekome delovati kao čisto preterivanje, ipak ima svoju funkciju, naročito u situacijama kada riba recimo uzima u propadanju, pa je jako bitno da vegler što pre zauzme najpribližniji položaj u kojem će moći da detektuje udarac. O tome kada upotrebiti loaded a kada unloaded ćemo drugom prilikom. Za početak možete krenuti sa bilo kojim veglerom koji imate.
Još jedna stvar na koju se neizostavno mora obratiti pažnja, je kako je na vegleru obeležena njegova nosivost! Na nekim modelima je težina upisana u gramima, pa onda neće biti problema. Međutim, Englezi vole da se prave Englezi, pa imaju svoj poseban način obeležavanja nosivosti, koja nije obeležena u gramima, već u često zbunjujućoj kombinaciji slova i brojeva...
Evo jednog primera kako to izgleda:


Ovo zaista može da izgleda veoma zbunjujuće, ali samo do momenta dok nemamo pri sebi tabelu za preračunavanje (nažalost, često će nam biti potrebna dok ne zapamtimo sve kombinacije). Evo pogledajte tabelu za preračunavanje, gde je sve lepo prikazano:

Dakle, ako se vratimo na gornju sliku veglera, videćemo oznake 2AAA + 3BB.

Ovo znači da je sam vegler već otežan sa 1,6g, a potrebno je dodati još 1,2g da bi vegler bio savršeno balansiran. Kod kvalitetnih veglera, sve oznake su tačne u miligram i potpuno pouzdane. Na našu sreću, čak i tradicionalno konzervativni Englezi, svoje veglere sve češće obleležavaju paralelnim oznakama – “svojim” i “našim”, što nam svakako drastično olakšava celu stvar. Na vegleru sa slike vide se i standardne težine u gramima.
E sad, da li je moglo jednostavnije? Sigurno da jeste, ali ovaj sistem obeležavanja je prihvaćen i najčešće ćete ga sretati na veglerima iz Velike Britanije. Na nekim drugim modelima je obeležavanje izvršeno u gramima na klasičan način, na koji smo već odavno navikli kod plovaka. Recimo, naši majstori koji prave veglere koriste klasičan sistem obeležavanja, pa tu neće biti nikakvih problema.
Za početak mislim da je ovo dovoljno, a u sledećem nastavku ćemo videti neke osnovne montaže i sisteme, kao i načine na koje se vegler i olovna sačmice montiraju na najlon.

Na kraju, jasno je da je ovim jednim tekstom samo načeta priča o veglerima, koja je praktično beskrajna. Sva dodatna pitanja možete postaviti (i dobiti odgovore na njih) na našem forumu. Takođe, na našem sajtu u rubrici Plovak, možete pronaći još veoma zanimljivih tekstova o meč tehnici, montažama i veglerima.

Cilj ovog teksta je da vas zagolica da probate meč tehniku. Videćete kakvo je to uživanje kada vaš vegler elegantno potone ili se u drugom slučaju izdigne pa legne na vodu, a vetar mu ne može ništa.

Vladimir Jovicki Jovis

Dunje su već dobrano sazrele, na ormanima spavaćih soba, a i svinjokolji tek što nisu otpočeli. Poznu jesen ne karakterišu jaki mrazevi ali zima je definitivno na pragu. Ništa novo, sem možda činjenice da je sve više ribolovaca koji ne priznaju takozvani kraj pecaroške sezone. Tu pre svega mislim na plovkaroše, zaljubljenike u lov bele ribe, jer su najuporniji varaličari i štukolovci, kao i dubinkaši koji love manića, odavno poznati kao čudaci svoje vrste te se lomataju po obalama i kada one pobele od snega. Kod nas je svake godine sve više klasičnih plovkaroša “na stazama eskima”, jer otkrivaju veliko zadovoljstvo pecajući u zimovnicima bele ribe.

Čak će i laici brzo otkriti, bez pomoći sonara, ili kakvog drugog elektronskog pomagala, gde se to grupišu enormne količine ciprinida u najhladnijem dobu godine. Takva mesta odaje, po pravilu, veća grupa ribolovaca na obali, koji ponekad, i bukvalno, jedni drugima zabacuju preko udice. Poznavaoce “situacije” uopšte ne čudi da se ponekad zimi upeca čak i više nego u najtoplijem dobu godine, a po-gotovo više nego u varljivo proleće. Uostalom, to je i pravična nadoknada za ozeble noge, promrzle prste na ru-kama i procureo nos! A tamo dole na 3-4, često i više metara dubine, ribe se “greju” u najtoplijem sloju vode.

http://www.trofej.info/

Indijanski pristup

Još od prvih izlazaka na vodu stariji su me učili da na obali ne treba praviti nikakvu buku, da ne bacam kamenje ili grumenje zemlje u vodu dok drugi pored mene pecaju, da ne šljapkam po plićaku... Tako sam shvatio da su ribe veoma plašljiva stvorenja koje se boje i vlastite senke. “Indijanski” pristup ribolovu negovao sam godinama, pa i kada sam se sa slatkovodnog pecanja preorijentisao na morsko, zatim i obratno.

Dovijao sam se na različite načine kako bih doakao ribama, ali sam uvek poštovao pravilo da to činim što tiše. Tačnije, tako je bilo u početku, jer sam kasnije donekle preskočio jedan od segmenata takvog pristupa ribolovu. Praksa, što vlastita a što drugih ribolovaca, naučila me da na obali treba biti što neprimetniji, ali da jedna vrsta buke pri ribolovu ne da nije poželjna nego upravo - suprotno!

www.trofej.info

Pecanje meč štapovima sa vagler plovcima doživelo je ogromnu ekspanziju tokom poslednje decenije prošlog veka, a sve je popularnije i kod nas. Nekada preskupi egzotično vitki štapovi sa sijaset sitnih provodnika, kroz koje se poput puščanog taneta “ispaljuje” tanušan najlon, sada su već dostupni širem krugu ribolovaca, a pogotovu sasvim solidni modeli predviđeni prvenstveno za rekreativni ribolov.

Istine radi, naši ribolovci im čak radije nalaze drugačiju namenu tj. koriste ih u ribolovu sa na prvi pogled neprimerenim tipovima plovaka i kod pecanja na šetnju. Bilo kako bilo, tek sve je više ovakvih štapova i na našim vodama, jer se između ostalog, pokazala kao neopravdana bojazan od svrsishodnosti korišćenja naizgled krhkih štapića van takmičarskih pista.

Dah Sibira koji nas je krajem januara tek ovlaš zapljusnuo ipak je zaledio i ostatak želje da se tih dana predam čarima zimskog ribolova. Štap namenjen za ovu vrstu ribolova ostao je u pecaroškoj soški i umesto za plovak pogled sam prikovao u trepćući kursor na belini komjuterskog ekrana. Kuda da ga, u izostanku novog zimskog pecaroškog iskustva, povedem u šetnju ispisivajući novi plovkarošku priču?

Svojevremeno sam u jednoj TV reportaži o Tokiju video kako prezaposleni Japanci pauzu za ručak provode na vodi pecajući. Neposredno uz obalu napravljeni su mali bazeni površine od jedva jednog ara, najčešće čak i mnogo manji, čiji vlasnici “vorkoholnim” žiteljima japanske metropole iznajmljuju klasični pecaroški pribor - bambus sa dva tri metra najlona i plovčićem, naravno i sa mamcima. Nije bilo teško zaključiti da onima koji pecaju između dva zalogaja na takvoj vodi ulov i nije najvažniji. Oni traže relaksaciju u zrncu prirode sred urbane džungle megapolisa.