Nekoliko dana posle “uspešne” (Dulić valjda beše ministar ekologije?) akcije "Očistimo Srbiju" prolazio sam Đerdapom, vraćajući se iz Rumunije. U susednu zemlju išao sam zbog pecanja, jer su kod nas sve reke “Morave”. Pa tako ni Dunav u Đerdapu nije izuzetak. Od hidroelektrane do Golupca samo se na vodi ljuljuškaju pampuri - alaske mreže svuda, čamaca s ribolovcima nigde. Jedino je po koji pecaroš u Dobri i Brnjici. U prelepom Golupcu na klupskom prvenstvu sveta lovljeni su jedino peševi! U tom istom gradiću, na divnom keju, na “Smuđijadi” se upeca tri (u kilu) smuđa! No, nije ribolov tema ove reakcije…

Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - previše od nas traži. Kako se može prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto, sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i u životu moga naroda. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo…

Stoje dete, njegova mama i policajac na autobuskoj stanici. Prođe petnaest minuta, pita dete mamu: - Mama, mama zašto autobus toliko kasni? Kaže mu mama: - Pa, znaš sine moraju prvo sedišta da mu nameste. Prođe pola sata, ponovo pita sin: - Mama, mama zašto autobus toliko kasni? Kaže mu mama: - Pa, znaš sine moraju i gume da mu napumpaju. Posle sat vremena ponovo pita sin: -Mama, mama zašto autobus toliko kasni. Kaže mu mama: -Pa, znaš sine moraju i da ga ofarbaju. Ubaci se policajac: - Šta ga sad i farbaju u p. m.!

Naivno sam verovao da su ljudi koji pecaju tihi, mirni, strpljivi, staloženi, ćutljivi, ali duhoviti, i da iznad svega vole prirodu i životinje. I zaista, takvi su nekad i bili. Ili to ja, mlad i zelen, nisam od drveća video šumu. Tek, nekako s vremenom, počeo sam da sumnjam da su svi takvi, sve češće sam upoznavao egzibicioniste koji pecanje ne smatraju za „najzdraviju bolest“ nego ribolov kao priliku za ispoljavanje niskih strasti, za samoisticanje. No, bio sam bar toliko svestan da to samo ja, sticajem okolnosti zbog posla kojim se bavim, sve više upoznajem „majstore udice“ a sve manje…

Ja sam Banaćanin (Lala), Vojvođanin, Srbin, ex-Jugosloven, Evropljanin. Može i obrnutim redosledom, ne marim. Ili bilo kojim, jer ja sam sve to. A ponajviše solista, individualac. I često kontraš, “antiprotivan” svemu i svačemu. Ali ne i protivan zdravom razumu. Recimo, ja sam Lala koji vole "dođoše", jer su u Vojvodinu svi nekada odnekud došli, pa i njegovi preci. Kao i u Srbiju, Jugoslaviju, Evropu ili Ameriku. Ali mi smetaju oni koji dođu u Vojvodinu pa otvore "gostionu" koju nazovu "Lički krš", jer smatram da je ime "Lipov lad" lepše i prikladnije - primerenije novoj pitomoj sredini. Iako razumem nostalgiju za…