Kad se davne 1979. godine pojavio Ryobi Dyna Fight, ja sam bukvalno zanemeo! Naime, tih godina sam se baš svojski zablentavio u ribolov, a posebno u pecaroški pribor. S novcima tanak, obilazim gotovo svakodnevno „Četiri jelana“ i buljim u mašinice: DAM, ABU, Mitchell, Shakespeare i parim oči. Prodavci me već znaju, pa mi ostavljaju kataloge pominjanih firmi – i to na srpskohrvatskom. A mene je sve više bilo sramota da tražim mi daju da, kao, probam neku – kad znam da znaju da nemam novaca.

Nije baš da nisam već imao svašta, ali to je ko ništa kad pogledate najbolje, ali i jezivo skupe, modele tih brendova. I onda, na sve moje muke, pojavi se Ryobi – Made in Japan, bre! Uh, imao sam nekog zelenog Ryobi-ja 33 ali bez kuglagera, a Ryobi 177 je bio sa čak dva. Ali skup toliko da mi je ostao nedosanjan san.

Ipak, nekako sam skrpio nešto novca i nabavio jednog malog, metalno plavog – ali se više ne sećam njegovog imena. Sećam se jedino da je bio Ryobi sa kuglagerom, bela metalna špulna, keramička vođica, tanjirasti pogon sa „lokomotivom“ a la Sigma 35 sistemom. Nije to bio vrh vrhova, ali je bila fina, mala, vrlo čvrsta i lepa mašinica, veličine 1000 (100m 0,30mm). Nju sam koristio i za pecanje na plovak, i za varaličarenje... ma za svašta. Tada su mi bateriju haubica za težak ribolov sanjičavala 3 DAM-a Master 2 (100m 0,50mm): „balerina“ za štuku i dubinke za pecanje šarana, soma i smuđa. Lakša baterija su mi bila 3 DAM-a Master 1 (100m 0,35mm) za šarana na „guščije pero“, babušku i hranilicu, belu ribu...

Elem, kad sam video ovo sa fotografija nisam mogao da se smirim danima. Istina da mi je trebalo tri komada – veličine bar 2000, kad ne mogu 3000 – da zamenim bar jednu, već dotrajalu „bateriju“ DAM-ova, ali je to bilo previše para. Toliko je tada malo ko davao za ribolovački pribor, bar ne odjednom. Stoga, po sistemu „daj koliko daš“, prodam drugaru malog plavog, i dodam još oho-oho – pa kupim! Komada jedan, mala hiljadarka – za varaličarenje. Samo za varaličarenje!

Praktično, prva namenska varaličarska mašinica mi je bio Ryobi Dyna Fight! Ne sećam se više tačno koliko je koštao, ali nije bio mnogo jeftiniji od Kvikova, Kardinala i Prezidenta, i poprilično jeftiniji od Mičela 300 Pro.

Naravno, tek kasnije sam skontao da su bili bolji Quck Finessa, Cardinal i President – pa i Ambidex – Mitchell da i ne pominjem. Ali tada nije bilo „Trofeja“, pa smo se palili ko „hepo-kocke“ na novotarije. U stvari, najviše smo se palili na kuglagere. Neki još i danas pitaju koliko rola ima kugličnih ležaja?! Jer ta bolest i dalje traje.

U tom trenutku taj Ryobi je bio revolucija, pravi svetski hit među ribolovcima, bar onima s novcima! Jer nijedna druga mašinca za pecanje, do tada, nije ovo imala:

Dugme kočnice u ručici!

Ručica proklizava – štiti zupčanik od preopterećenja!

U drilu se okreće rotor unazad, a špulna miruje!

Anti-twist vođica strune od keramike ne uvrće strunu!

Oscilujući sistem za slaganja strune koga ni danas ne znam kako da nazovem!

Dva čelična kuglična ležaja!

Naravno, nije bila laka – sve metalno težilo je 300 grama za malu „hiljadarku“. Veličine 2000 i 3000 su bile još teže – i mnogo skuplje. Sve u svemu, ne mogu da kažem da nisam uživao kada me kolege upitaju „šta je to“, a u očima im vidim zavist.

Uživao sam i u pecanju s njom (bila je to vrlo jaka mašinica!), ali ne baš nešto posebno. Naime, na dugme drila još i navikneš, da ti ručica proklizava – već teže. A to je bilo tako napravljeno: koliko dotegneš dugme toliki možeš ručicom da preneseš obrtni moment na zupčanik?!

Ali da se naviknete da vam rotor driluje - umesto špulne – nikako!

Ipak, sve u svemu, ja sam se njome i napecao i napatio, jer je bila jaka, ali nepraktična.

Pa sam je, čim se ukazala zgodna prilika, povoljno prodao. Jer sam (pre)skupo platio bolesnu želju da imam nešto nesvakidašnje, što malo ko ima, i dugo tugovao što sam prodao plavog Ryobi-ja, koji je bio jednostavniji, jeftiniji – a bolji.

Ryobi Dyna Fight je bio „malo muzike za mnogo para“ – ali da sam ga sačuvao do danas mogao bih čak i lepo zaraditi, jer je kolekcionari veoma cene. A kako i ne bi, kad ima delova toliko da je skoro niko nije smeo rasklopiti.

Sve u svemu, ratosiljao sam se moje prve varaličarske mašinice, pa kupio...

Ali to je već druga priča.

Jer sam posle nje počeo da razlučujem šta je marketing a šta realnost. Tako da sam nadalje kupovao jedino mašinice za pecanje.

A taj Ryobi je, evo, lepo poslužio za sećanje.

Dragan Jovanov Glod

http://www.trofej.info/

Legendarni modeli ABU Cardinal 55 i 57, DAM Quick (Finnesse 330 N ili 2002, 3002), Shakespeare President... imali su samo po jedan kuglični ležaj, a Mitchell 300 Pro - nijedan! A sve te mašinice su odavno postale legende i, što je najvažnije, rade i dan danas. Ne znam da li još uvek radi Ryobi 177 sa “čak” dva Ball Bearings (na slici desno), ali ta japanska rola je bila moj san još tamo krajem sedemdesetih – dva kuglagera, bre!

No, dovoljno je bilo jedan - ali vredan! “Ball Bearings” je postao glavni reklamni slogan negde sredinom sedamdesetih (pa je uvek na telu role upadljivo naglašavano da ima “Ball Bearing”), a devedesetih se broj kugličnih ležaja naprasno povećao, pa rastao, rastao...

Danas kao da je broj kugličnih ležaja “najvažniji”. Ajde? Danas nema mašinice bez kugličnih ležaja. U svakom katalogu, bilo koje firme, obavezno je naglašen broj kugličnih ležaja svake mašinice! Ko da je to najvažnije za besprekoran rad?! I što ih je više tim su skuplje. Da li su i bolje?

Shimano Biomaster GT 7000 bio mi je san pre mnogo godina - imao je čak 3 kuglična ležaja, ali i Aero Wrap dvobrzinski sistem za unakrsno motanje strune (beskrajni vijak). Manji pandan je običan Biomaster sa samo jednim ležajem. A onda se u Kanadi pojavio Shimano Beastmaster sa čak 4 kuglična ležaja, lele! Pa sve do Stelle…

Kuglični ležaj je mašinski element koji se koristi u mehanizmima koji se vrte većom brzinom. Kod stacinarnih čekrka nema velikih brzina obrtanja - pa zašto ih je onda toliko? Zato što se lakše sve vrti na kugličnom nego na kliznom ležaju jer je manje trenje. Zasluga za to pripada kuglicama. One se kotrljaju, a površina dodira kod kugle je u tački. Trenje kotrljanja je neuporedivo manje nego trenje klizanja, pa tako je i habanje manje, temperatura niža... Ali sve prednosti kugličnog ležaja padaju u vodu ako je nekvalitetan. A kad takva rola padne u vodu...

Nerđajući čelik se koristi za izradu kugličnih ležaja, ali i on rđa! Istina ne brzo ko neki ležaji od “nerđajućih čelika”, ali ipak vremenom korodiraju, naročito ako pecate u slanoj vodi. Da bi se povećala otpornost na koroziju a da bi i ostale karakteristike kuglagera (tvrdoća i izdržljivost pre svega) bile zadovoljavajuće mora se pribeći kompromisu - i dovoljno tvrda površina i dovoljno otporna na koroziju.

Problem zbog (pre)velikog broja kugličnih ležaja je što ako samo jedan “prosvira” mašinica počne da trokira! Zato: ne kupujte mašinice sa previše kugličnih ležaja ako nisu kvalitetne (verujte, nemoguće je da kineska rola ima 5; 6... 10; 12; 15... kuglagera i da košta malo, a da valja)! Kvalitetan je samo ležaj od kvalitetnog materijala. I tačka! To jest: znak uzvika.

Naročito je problematičan ležaj u vođici strune - mali je. Zamislite tek kolike su mu kuglice. Ko buve. A sile koje on trpi nisi male. Zamislite dug i jak dril. Sve se usija. Srećom danas se ugrađuju veće “anti tvist” vođice - ispod može i malo veći kuglager da se smesti, ali je i dalje - mali. Kvalitet je stoga bitan.

Bitan je i kvalitet velikih kuglagera koji (u “sendviču”) drže pogonski zupčanik, kao i ležaj u glavi. Po meni mašinica mora da ima ta 3 ležaja: dva sa strane tanjirastog pogonskog zupčanika i jedan u glavi (oko koga se vrti rotor), a nekada je bio dovoljan jedan, jer su mašinice imale ručicu samo sa leve strane (nije se mogla prebacivati i za levoruke, pa tanjir nije morao biti u sendviču dva kuglagera). Sve ostalo je “višak” koji može, ali i ne mora, da se ugradi. A ako se već na skoro svaki model ugrađuje više kugličnih ležaja, potrebno je da su dobri. Kod najboljih mašinica - najbolji.

Dobri su skupi, najbolji najskuplji - najjeftiniji su skupi u p. m. - ništa ne vrede. Bacili ste pare! Ne za lagere, nego na mašinicu, jer pecaćete maksimum jednu sezonu, pre nego što prosviraju.

Jeste da od viška glava ne boli, ali glavobolju zadaje svaki mehanizam sa (pre)više delova – što ih je više, mašinica je teža, skuplja i komplikovanija, rizičnija da neki deo popousti. A propusti su proporcionalni broju delova. Suština je, odkad je sveta i veka, u jednostavnosti. Najbolji sklop sadrši samo neophodan broj delova, a najtrajniji – najmanje! Stoga su i role pominjane u ovom tekstu najtrajnije.

Ali dugovečnost u potrošačkom društvu je anahronizam. Jer, realnost je da su nove Stelle i Saltige neuporedivo bolje - nije trajnost jedini princip prema kome se bira neki moderan proizvod, nego i sve ostalo, a najviše - dizajn. Upravo zato ja još uvek, često, pecam sa najlepšom mašinicom svih vremena, iako moj stari tristać nema ni jedan kuglager.

Dragan Jovanov Glod