Tema ovog teksta je strategija za lov krupnih šarana. Pod tim podrazumevam tehniku koja je pogodna i za svakodnevne lovce na šarana koji žele da povećaju šanse za ulov kapitalca pecajući pri tom na najtipičnijim šaranskim vodama. Nemam nameru da sad elaboriram pecanje na nekim vrlo specifičnim komercijalnim vodama u Engleskoj, već ću se usredsrediti na uobičajene vode u kojima se odgovarajućim tehnikama mogu značajnije povećati šanse za ulov krupnijeg šarana. Ukoliko ocenite da voda na kojoj najčešće lovite spada u tu kategoriju, smatrate da na njoj još niste upecali najkrupniju ribu, možda će vam ova priča pomoći u tome - kao što je pomogla i meni.

Na samom početku bih, ipak, priču o tehnici pecanja krupnog šarana stavio za trenutak po strani, tek toliko da istaknem kako je od najvećeg značaja za takav ulov upravo mesto! Upitate li bilo kog majstora u pecanju krupnih šarana koliko značaja pridaje lokaciji, kada se povede reč o tom načinu ribolova, odgovoriće vam: izuzetno mnogo! Prosto je začuđujuće na koliko puno voda sam lovio krupne šarane uvek na istim lokacijama! Na više od 75% voda na kojima sam ih lovio, šarani su uvek bili “vezani” za istu teritoriju. Svakako da je više od koincidencije činjenica da se često kapitalci učestalo love na određenim mestima, pogotovo na vrlo velikim vodenim površinama, kao Raduta Lake (Sarulešti), ali i na nekim karakterističnim jezercima u Engleskoj. Tako je, recimo, i nekadačnji svetski rekord na Radutinom jezeru upecan u zalivu koji je danas poznat kao “Zaliv rekorda”, a to je bukvalno samo kutak te ogromne vode. Isti je slučaj i sa kapitalcem poznatim po nadimku “Buldožer” ulovljenim na jezeru Orient. Oba ova ulova ostvarena su na velikim vodama, i dokaz su da čak i u takvim uslovima “teškaši” ostaju privrženi svojoj teritoriji.

Kod nas u Engleskoj je teže prepoznati teritorijalnu rasprostranjenost ili “opredeljenost” riba, jer se šarani lovi na znatno manjim jezerima, gde su teritorije takvih šarana blizu jedna drugoj (što zna da utiče na validnost analiza koje kasnije uslede povodom tih ulova).

Ali, na žalost, nije sve tako jednostavno kako to na prvi pogled izgleda, jer postoje česti slučajevi kada veliki šarani špartaju jezerom, pa se tako i love na različitim lokacijama. Diana, kapitalka sa jednog od poznatijih engleskih šaranskih jezera, upravo je takav primer: lovljena je na mnogo različitih lokacija, baš kao što je to bio slučaj i sa spokojnopočivšom Mary sa jednog drugog engleskog jezera. Bila je to riba poznata svojevremeno kao najkrupniji šaran Engleske!

Sve ovo upućuje na zaključak kako se isplati uložiti veliki trud u upoznavanje vode i terena na kojem ćemo pecati. Najčešće nećete na tacni dobiti ništa od onog što bi upućivalo na mesto prebivališta i na navike krupnog šarana, pa će sklapanje traženog mozaika biti najčešće prepušteno vama. Da li se na toj vodi velike ribe love s određenih pozicija i u određeno doba? Da li su pozicije na kojima su padali ulovi bile određene vremenskim prilikama? Ovo su dva osnovna pitanja koja će vam olakšati pronalaženje putokaza ka ulovu kapitalca. No, postoje i vode gde vam mogu pomoći samo stisnuti palčevi za sreću! Pa ipak, kako bih povećao šanse za ulov krupnog šarana trudim se da svakako pronjuškam malo uokolo i probam da zabacim sa mesta sa kojih su ribe već lovljene. Ako je to ikakva uteha, bar znate da tu ribe stvarno ima, a jedini način da budete uspešniji je primena odgovarajućeg načina i tehnike ribolova, tj. strategije.

TEORIJA “KRUPNI ZALOGAJ”

Prva teorija na koju bih se osvrnuo je ona koja se najčešće podrazumeva kada se želi izdvojiti krupna riba je oličena u izreci da “veći mamac sitna riba teže uzima”.

Mnogi ribolovci, pogotovo Francuzi, kunu se u efikasnost ovog pristupa, ali, moje iskustvi sa tim je, nažalost, drugačije: nedavno sam upecao bodorku tešku pola kilograma na boilu prečnika 24 mm, kao i dva manja šarana. I sve to na vodi za koju su mi tvrdili da u njoj tako malih riba i nema! No, bez obzira na slučajeve kada se pokazala kao neuspešna, ovakva tehnika, tj. pristup, svakako je u nekim slučajevima plodonosan. Mislim da je ovaj metod efikasan na vodama sa bitno različitim “uzrastom” riba, odnosno tamo gde je puno riba teških, na primer, 6-7 kg, među kojima se šepure teškaši od po 15 i više kilograma.

U jezeru Pool Hall, u Engleskoj, baškare se samo 2-3 šarana teška pre-ko 15 kg. Jedna od tih riba zvala se Humpy i težila je oko 16 kg. Pre 7-8 godina u toj vodi bilo je na stotine šarana teških 2-4 kg i tada je to bila jedna od najpopularnijih šaranskih voda na svetu. Međutim, svi koji bi tamo odlazili u ribolov nameračili bi se upravo na ono nekoliko kapitalaca. Neverovatno je koliko puta je Humpy bio upecan i to upravo na velike mamce! Glavna metoda se sastojala u pravljenju mamaca prečnika preko 30 mm, tvrdih kao kamen, i obilnom prihranjivanju boilama manjeg prečnika radi privlačenja sitnije ribe. Pokušaji da se prihranjuje krupnim boilama veličine mamca nisu bili tako uspešni kao kada se krupan zalogaj servirao na tepihu od sitnih kuglica. Mislim da su se sitni šarani zadovoljavali, lakšim za uzimanje, sitnim zalogajima, kojih je bilo u izobilju, prepuštajući “kosku” većoj ribi. Tada sam se najradije opredeljivao za boile od 8 mm ili pelete (granule). S vremena na vreme kombinovao bih obe vrste prihrane, a na udicu montirao veći mamac mada, kada god mi je situacija to dopuštala, opredeljivao sam se samo za varijantu sa boilama.

Mislim da ovakav pristup lovu na krupnog šarana ima takmičarski predznak jer podrazumeva konstantno prihranjivanje mesta. Čim na veliki mamac upecate malog šarana, znači da je hrana pojedena i to je pravi trenutak da se prihrani sa novom količinom sitnih boila.

Svakako da boila od 30 mm nije jedini izbor mamca. Trudim se da veličinu mamca odredim prema vodi na kojoj pecam. Tako, recimo, šarandžije sa jednog francuskog jezera koriste mamce prečnika od 40 do čak 50 mm, ali mesto prihranjuju boilama prečnika 14-18 mm.

Opisana strategija nije uvek efikasna, i često se pecanje svede samo na ulov nekoliko manjih šarana, ali ukoliko se ona na vašoj vodi slabo, ili čak nikako, ne primenjuje kladim se da će vam pomoći da izdvojite krupnu ribu.

GROZD

Ovo je još jedna metoda proistekla iz teorije o suviše velikom mamcu za usta male ribe. Mada ne spadam u njene obožavaoce, znam da su s njom mnogi ribolovci širom sveta imali lepih uspeha. Suština je da se kao mamac, montiran na dlaku, koristi “pušla” od 2, 3 ili 4 boile veličine 18-24 mm i sl. jer jedino je velika riba kadra da usisa više takvih kuglica odjednom. Nisam pristalica ovog pristupa, jer se često dešava da se kontrira u prazno, pošto sitnije ribe često pipkaju mamac sa strane, spolja... i ne usisavši udicu. Dokaz da je to tako jesu i ribe koje su zakačene spolja. Ipak, moram priznati da sam i na ovaj način uspeo u nekoliko slučajeva da ulovim sasvim pristojne šarane. Na ovaj način sam pecao i kada sam prvi put posetio Radutino jezero 1998. i upecao svoj “ljuskavi” rekord, šarana teškog 23,5 kg. Ovakva riba i nije baš neka u konkurenciji komadina teških preko 25 kg, kojih je prepuno ovo jezero, da ne govorim o onima preko 35 kg, ali tada nisam kod sebe imao krupnijih mamaca - morao sam da pecam na 2-3 zrna kukuruza i sve što sam do tada dobijao bili su amuri i šarani teški desetak kilograma. U tako nezavidnu situaciju sam dospeo zbog gubitka prtljaga sa krupnim mamcima pri ukrcavanju u avion za Rumuniju. Na kraju sam pecao sa oko 10 (deset) zrna kukuruza na dlaci!

Bilo je i drugih situacija kada sam posezao za ovom metodom, kako na rekama u Francuskoj tako i na nekoliko jezera u Engleskoj. Radije se opredeljujem za prihranjivanje granulama (peletima, partiklima) nego boilama, jer mislim da šaran voli da mulja po gomili sitnozrne hrane, samim tim se povećavaju i šanse da usisa i “grozd” zrnaca nanizanih na dlaku.

Kada se prihranjuje boilama, čini mi se da se šaran birka po principu “sad´ ću ovu, a sada ovu, aha evo još jedne...” dok je u slučaju granulaste hrane pohlepan i kao usisivač usisava sve pred sobom. Bez obzira za koju da se varijantu odlučim, uvek koristim veće udice veličine 2, na primer. Nikako manje, jer ne vidim kakve bi imale prednosti. Naime, ako je šaran krenuo da uzme grozd mamaca on će krenuti da ga snažno usisa i onda nešto veća udica ima i veće šanse ne samo da ubode ribu, već i da ostane u njenom nepcu.

STRATEGIJA HRANJENJA

Od svih načina izdvajanja krupne ribe, najomiljenije mi je intenzivno prihranjivanje (hranjenje) i strateško plasiranje udica sa mamcima. Ne samo da sam tako ulovio mnogo krupnih šarana, već sam ovom metodom upecao više nego sa prethodno opisane dve - zajedno!

Pravi sam zaljubljenik u takozvano piramidalno hranjenje i prihranjivanje. To je metoda koju je stručno predstavio Rod Hutchinson u svojoj knjizi “The Carp Strikes Back” (ili u nekoj drugoj, zaboravio sam već).

Nekoliko puta sam posmatrao kako se jata šarana hrane na obilno poribljenoj vodi, ali sa samo nekoliko kapitalaca. Primetio sam da što više ima hrane, veće je i jato koje posećuje trpezu. Šarani, koji su se hranili, privlačili su druge i nisam siguran da su to činili svojom aktivnošću tokom uzimanja hrane, tj. da je druge šarane privukao zvuk ili prizor njihovog komešanja. Smatram da ribe na neki način komunicirajući između sebe upućuju jedna drugu ka mestu gde je hrana. Dick Walker je svojevremeno ovo objasnio “ispuštanjem određene vrste hormona koji šalje jasne signale drugim ribama” i ne pada mi ni na kraj pameti da se sa njim upuštam u polemiku oko toga!

U praksi to izgleda ovako: jedna ili dve ribe otkriju hranu, probaju je i posle kraćeg zadržavanja otplivaju dalje. Nedugo zatim, eto ti njih sa svojom bratijom koja zalegne na hranu. Tu se zatvara samo prvi prehrambeni ciklus. Pošto svaka riba prezalogaji, udaljava se, odlazi po nove srodnike i tako se nižu novi ciklusi hranjenja. U idealnim uslovima samo je pitanje minuta kada će na hranu leći jato šarana.      

Kada je reč o krupnijoj ribi, zapazio sam da je kod njih duži period u kom se zatvara ovakav ciklus hranjenja.                          

Mogao bi se izvesti zaključak: što je više vremena potrebno da se ciklus zatvori (riba vrati na mesto gde je otkrila hranu) to je i riba o kojoj je reč - veća! Tako je šaranu od 5 kg potrebno 15 sekundi, dok će duplo teži primerak već kasniti za njim, itd.

Svakako da generalizujem stvari, ali što se riba duže zadržava na mestu hranjenja, to više i hrane uzima. Dakle, što više hrane bacite u vodu koja je bogata ribom, veće su i šanse da upecate krupnu ribu!

Ipak, nije sve u pukom sipanju velikih količina hrane u vodu. Trudim se da u tome imam meru, pa hranu razbacujem sistematski, imajući na umu jasnu strategiju. Ma koliko to ponekad bilo skopčano sa poteškoćama u realizaciji zamišljenog (udaljenost od obale, dubina, neophodnost korišćenja čamca i sl.), osnovno je da spajam dve strategije u jedno: Pokušavam da u sredinu zone, za koju sam se opredelio da će biti hranjeno mesto, pobacam najveću količinu hrane. Koncentrično, od ove zone prema periferiji, u krug bacim znatno manju količinu hrane! Ovako formirana zona hranjenja je pogodna i za pecanje na glinenom dnu - peletima, a prime-njujem je za odvajanje krupne ribe.  

Objasnio sam da se krupnije ribe duže zadržavaju u zoni hranjenja, ali mislim da u toj priči ima mesta i za tvrdnju kako ima velikih riba koje su legle na hranu, ali je ne uzimaju obilato. Naime, nisu velike ribe porasle samo zato što su halapljive - neke od njih su vrlo oprezne, čak do te mere da su pojedini primerci velikih riba prosto neuhvatljivi za ribolovca!

Upravo sam zato razvio svoju taktiku plasiranja mamca. Udice zabacujem u zonu hranjenja, tako da imam najveće šanse za ulov teškaša. Jednu udicu zabacujem tačno u centar intenzivno nahranjene zone. Tu očekujem velikog šarana, koji se hrani u dugim intervalima. Drugi mamac plasiram na ivicu cele zone hranjenja, odnosno na spoljnu ivicu šireg kruga koji je prihranjivan u znatno manjoj meri. Ta je udica namenjena ribi koja se samo povremeno hrani. Treći mamac zabacujem u prsten koji je umereno hranjen, kako bi tu pukušao da upecam bilo šta (bilo kakvog šarana, jer ne lovim samo kapitalce!). Do sada sam ulovio nekoliko prilično velikih šarana u unutrašnjem prstenu, ali i nekoliko komada u zonama pored njega.

Sledeća strategija koja se pokazala efikasnom je kada sam koristio samo jedan mamac. Pokazala se kao dobra kako zimi tako i u drugim periodima godine, tokom kojih sam upecao nekoliko “bucka”. Ova tehnika je posebno pogodna kada se pecaju šarani samotnjaci, a siguran sam da je najveći broj kapitalaca baš takav - izbegava gužvu čak i u bogato poribljenim vodama. Usamljen mamac ne deluje izazovno za ribe okupljene u jato jer se one najradije zadržavaju iznad tepiha od prihrane. U isto vreme krupan usamljenik, lutajući tu i tamo, mogao bi naleteti upravo na takav izolovan mamac. Stoga ga i treba plasirati u zonu za koju pretpostavljate da kroz nju vršlja kapitalac-samotnjak. Često sam pecao sa tri štapa zabačena po načelima piramide hranjenja i sa još jednim - zabačenim prilično daleko od mesta za koje sam pretpostavio da će okupiti veliki broj riba. Ma koliko to delovalo čudno, ali upravo je taj pristup povremeno urodio plodom.

MAMCI ZA TEŠKAŠE

Na kraju bih pomenuo nešto što u prvi mah nisam imao nameru da uključim u ovaj tekst, ali evo teme za razmišljanje: postoje li mamci za velike ribe? Neki moji prijatelji misle da postoje, ali ja u to nisam baš ubeđen. Pre nego što se osvrnem i na taj detalj, koji je zapravo i svojevrsna marketinška smicalica, porazmislite i o ovome: da li ste u mladosti voleli sveže povrće, aromu karija, ili ste uživali u slatkišima? Što se mene tiče, izbegavao sam neke vrste hrane u mladosti, da bih kasnije u njoj počeo uživati, na primer upravo kari (curry) i sveže povrće. Poznajem još ljudi koji su prošli kroz istu fazu. Da li se isto to dešava i kod riba? Da li šarani menjaju svoje prehrambene navike i ukus sa starenjem? Nažalost, odgovor ne znam, ali nagađam da ima nešto u tome da se veće ribe love na određene mamce. Pošto se oko ovog dosta lome koplja neću se time detaljnije pozabaviti. Možda nekom drugom prilikom.

A do tada upamtite šta sam istakao oko načina za izdvajanje krupne ribe od sitne, u bogato poribljenim vodama. U nekim situacijama otkrićete da vam pojedina od ovde opisanih metoda i strategija donosi uspeh, ali nikada kao što bi to bilo u slučaju da ih kombinujete. I verujte mi - loveći na vašoj vodi velikim mamcima, pravilno nahranivši i zabacivši udice na prava mesta, povećaćete šanse za ulov velike ribe, naravno - ukoliko je tu ima!

Simon Crow

Ovo je novija, dopunjena verzija jednog starijeg Sajmonovog teksta. Verovatno ste stari pročitali, ali i ako jeste i unoliko niste pročitajte i ovaj – ne može da škodi. Ali može da koristi – op. ur.