Rizikujući da izazovem gnev ribolovaca ipak moram da napravim ovakav osvrt, i da uporedim lovce i ribolovce. Iako baš ne volim lovce (u stvari: mrzim lov!), ipak se mora priznati da su bolje organizovani nego mi, pecaroši. I u nekim segmentima svog hobija humaniji. Recimo, nikada zimi ne hrane srne da bi ih namamili, pa potamanili. Hrane ih da bi lakše preživele jaku zimu, kada sneg zaveje i sve prekrije.
Apelujići ovim tekstom da se pomogne ribama, a da bi ga što više ribolovaca videlo, linkovao sam ga i na Facebook. Naravno, većina je razumela šta je pisac hteo da kaže, ali bilo je ponekih, tipično naških, komentara tipa: što da se ja štrapaciram po ledu, neka to rade ribočuvari i korisnici voda, koji su za to plaćeni – dovoljno je što kupujem njihovu skupu dozvolu za ribolov.
Naravno da oni moraju da buše led i prave oduške, a da ribolovci ne moraju. Prvima je to poslovna obaveza, a drugima moralna. Ukoliko se nazivaju sportskim ribolovcima. Jer, po toj istoj logici, policija treba sve sama da rešava, samo komunalci da čiste sneg, vatrogasci da gase...
E, nije nego! Ja se sa takvim rezonovanjem nikad neću složiti. Niko ne zahteva da građani vrše uviđaj posle saobraćajke, nego da obaveste policiju i da unesrećnim pomognu – dok ne stignu sobraćajci i hitna. Ili kad je ovoliki sneg da i mi čistimo – bar ispred svoje kuće. Pa valjda ćemo i sami početi da gasimo požar dok ne stignu vatrogasci – iako je to njihov posao, a ne naš.
Stoga ribolovci budite ovih ledenih dana i „policajci“ i „vatrogasci“ – pravite oduške! Jer, ako bušimo led i pravimo oduške ne pomažemo ribočuvarima – nego ribi!
Evo fotografija snimljenih pre više od 10 godina, januara 2002. godine, na Crnom Viru kod sela Kać, u Vojvodini. Kao što vidite, zime je bilo i pre u Srbiji, led se nije prvi put tek ove godine stvorio. A nije samo vlasnik tog revira pravio oduške, nego i ribolovci. Isti oni ribolovci koji preko godine vlasniku plaćaju da bi na tom istom Viru pecali!
Bio je divan osećaj i puno srce kad se, čim se led otvori, riba na odušci stvori...
Riba dođe zbog kiseonika. Kroz odušku nastane kontakt između vazduha i vode, kroz odušku gasovi izlaze, kroz odušku svetlost ulazi i fotosinteza kiseonik pravi. Na niskim temperaturama veoma brzo dolazi do mešanja kiseonika, stoga ribe naprasno postaju „neoprezne“ - lukavi šarani na svetlost dana izlaze. I na dohvat meredova. Jer se, jadni, za život bore, pa se više ni ljudi ne boje. Ili možda znaju da to nisu ribolovci nego ljudi koji im prvu pomoć daju.
Sad zamislite da to iskoristimo – pa da ih hvatamo?! Dok se ribe bore za opstanak, mi ih pecamo! Zato smatram ribolov (posebno po ovakvoj ciči zimi) – kroz oduške – nesportskim, da baš ne kažem nemoralnim, ili nehumanim. Jer i kada izbušimo manju rupu, tek da kroz nju pecamo, opet se isto dešava – ribe zbog kisenika dolaze. A mi im još i namčenu udicu p(r)oturimo...
Naravno, ribolov zimi nije zabranjen, ali koliko je sportski pecati u zimovniku ili kroz odušku ostaje svakom ribolovcu ponaosob na dušu. Ovaj tekst je „ekologija duha“, nastao iz nasušne potrebe autora od 59 godina (i 120 kila) da zamoli mlađe (i lakše) kolege ribolovce da pomognu ribama u ovim kritičnim vremenima, jer ni ja ledeniju, a po ribe opasniju, zimu ne pamtim (kažu da je ovakav februar bio još daleke 1956. godine). Ali apelujem i na oprez dok led buše da slučajno ne propadnu! Zato, za ne daj Bože pročitajte ovaj tekst!
Ponavljam: otvaranjem odušaka na ledu sportski ribolovci ne pomažu korisnicima voda već ribama! I samima sebi. Jer će, kad za to dođe vreme, više upecati. Biće više ribe, a postoji i Neko ko vidi sve. I pamti. Eto po čemu se poznaju pravi sportski ribolovci.
A „čiji su naši novci“ pitaćemo se posle – kad spasemo ribu. Posle ima(mo) vremena da kritikujemo korisnike voda i ribočuvarsku službu, Ministarstvo i cene dozvola, ali sada nije vreme za pecanje nego isecanje. Još ako tom prilikom načinite i koju fotografiju, imaćete nesvakidašnju uspomenu na ledeni februar godine Gospodnje 2012. kada ste ribama pomogli da dišu. Zar to nije melem za dušu. Dani ledeni, a oko srca toplo Zar to nije dovoljna satisfakcija za promrzle prste.
Ali ako se ribe poguše, ako oduške mogu da se izbroje na prste – uzalud ćete na leto čekati Godoa. Jer da bi dobio moraš dati, nije dovoljno samo dozvolu imati.
Ledolomac
P.S. No, ukoliko i pored svega ipak ne možete bez pecanja, pa se uputite na led, pazite da ne završite pod njim! Da ne propadnete kroz odušku, preko koje se ponovo uhvatio tanak led a preko pao sneg, a koju su sportski ribolovci napravili.
Ukoliko se (ne)slažete sa mojim (pre?)oštrim pogledom na sportski ribolov, moliću fino, imate ovde priliku da komentarišete i reagujete, bez obzira da li ste zimski ribolovac ili sportski ledolomac
