U stvari, to nije priča već prava bajka. A bajka obično ima srećan završetak, pa tako i ova ribolovačka. I ne samo što se sve srećno završilo na najlepši mogući način, nego je sve čista istina. Znači, ovo je istinita bajka o „zlatnom smuđu“. Ovako je bilo:
Iza sedam gora, iza sedam mora, tekla je jedna reka gde je veselo plivala zlatna ribica, koja je izrasla u prekrasnu ribu, pa poželela da ima potomstvo...
Sasvim slučajno sam, „guglajući“ internetom za podacima o smuđu od 16 kg naleteo na fotografiju zlatnog smuđa. Kliknem, i imam šta da vidim: nesvakidašnji ulov, prekrasan smuđ, lepo fotografisan i još, povrh svega, snimljen video kamerom. Pa vraćen...
Evo malo podataka: "dukat-smuđ" je upecan 12. februara 2011. Upecao ga je varaličar Krešimir na Dravi kod Donjeg Miholjca, u Hrvatskoj. Upecao – pa vratio. Čestitamo!
Čestitamo i što je brzo kapitalna ženka snimljena pa puštena, bez nepotrebnog maltretiranja i preduge foto-seanse na suvom, bez vriske i cike, bez gripa i sličnih „pomagala“. Matica prepuna ikre je upecana sportski, prihvaćena nežno pa odmah oslobođena udice, kratko ali uspešno fotografisana... i vraćena u Dravu, da nastavi svoju plemenitu „lozu“...
Trenutak kada je kapitalna ženka „odlepršala“ Dravom mora svakog pravog sportskog ribolovca da razgali i gane.
Hvala Krešimiru i kolegi Kini (snimatelju) na nesvakidašnjem ulovu i ispričanoj video bajci.
Obavezno pogledajte video-bajku Zlatni smuđ jer, ko zna, možda „dukat-smuđ“ ispunjava i više od tri želje, možda ispunjava i želje gledalaca, a ne samo želje Krešimira i Kine. Njima se eto želja ispunila, jer „ko vraća – vratiće mu se“! I to na najlepši način.
No, da se vratimo u realnost. A stvarnost kaže:
„Vratiti svakog smuđa ispod, ne mjere, nego bar 1,5 kg, vratiti i pokoju maticu kad se približava vrijeme mrijesta iako još nije započeo lovostaj. Moramo biti skromni. Uloviti i uzeti jednog. Za vrijeme mrijesta čuvati postavljena smuđevska gnijezda. I upozoravati i kontrolirati druge ribiče. A naročito se uključiti u ovakve inicijative i akcije svoje udruge. I ako smo takvi onda možemo uz 200 izlazaka na vodu rijetko razveseliti i svoju obitelj sa nekoliko specijaliteta kao što je pohani smuđ, ili smuđ orli ili cijeli pečen u rerni. Onda ne budimo zavidni za jednim petkilašem koji je odnešen kući. Tako treba biti. Jer da smo svi takvi bilo bi dosta za sve.“
Ovim citatom sa bloga www.dm-ribolov.net završavam bajku o „dukat-smuđu“, koju sam pronašao kod kolega iz Hrvatske. Izgleda da se tu okuplja fino društvo pravih sportskih ribolovaca, pecaroša-džentlmena – posetite ih, pa im se priključite. Dečki, svaka vam čast!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Mogla je i jedna ribolovačka bajka iz Srbije da se ovde nađe ali, nažalost, ona nema srećan kraj, pa nije prigodna za ove Božićno-Novogodišnje (blag)dane. Naime, rekordni šaran sa Međuvršja je, istina, vraćen – ali i ponovo uhvaćen. I to mrežom! Pa prilično osakećen, kupljen i opet vraćen - ali ne u jezero nego jezerce.
Stoga je srpska bajka – tužna. Jer ni svaka bajka nema srećan kraj – kao Andersenova „Devojčica sa šibicama“, sećate li se?
Meni se od svih bajki najviše urezala u sećanje baš ta tužna Hansa Kristijana. Ali zar ne bi bilo lepše da je promrzlu devojčicu neko primio u toplu kuću, za prazničnu trpezu?
I zar ne bi bilo lepše da taj šaran nije ponovo uhvaćen.
Dragan Jovanov Glod
P.S. Ukoliko zlatni smuđ zaista ispunjava želje svih koji ga vide, i ja bih imao jednu skromnu: da tog šarana vrate samo par stotina metara dalje – u Savu!
