Još jedna godina prolazi. Mršava, nikakva. Ribe i dalje sve manje, i da nema nekih ulova koji su u drugim zemljama normalna, svakodnevna pojava, a kod nas skoro senzacija, ne bi se imalo o čemu pričati.
Naravno, ti su ulovi sa čuvanih voda. Državnih, ili privatnih – ali čuvanih! Svakako, sa privatizovanih je više vrednijih ulova (uglavnom šaran i štuka) ali je i pecanje skuplje. Svi ti trofeji su praktično sa zatvorenih voda (akumulacije, šljunkare, ribnjaci...), sa otvorenih gotovo da se nemamo čime podičiti, iako imamo Dunav, Savu, Tisu, Moravu, Drinu... i kanal D-T-D.
A baš na kanalu i rekama se održavaju brojne „ijade“, posebno u udarnom delu sezone – septembru, oktobru i novembru. Na njima se sakupi ribolovačka elita, oni koji i znaju i umeju i imaju čime – ali su ulovi tužni: štukice, smuđarci i po koje somče. Da ne beše, onomad, ovog soma od 27 kilograma – ali na Smuđijadi – sve „ijade“ bi ostale upamćene jedino po dobroj organizaciji i pitkom druženju. A baš ta takmičenja, jednodnevna ili dvodnevna, su najbolji pokazatelj našeg jada.
U tu sumornu sliku uklopio se i ovogodišnji LORIST – opet tuga i jad. Poseta manja nego ikad, izlagača nikad manje.
Da li je sve to dovoljno da se zvoni na uzbunu?
Očigledno nije, jer i dalje se jedni te isti promovišu na „glasovitom“ sajmu, i dalje gazduju vodama (skoro) jedni te isti, i dalje se ništa korenito ne menja. A ribolovci po (mnogo)brojnim sajtovima i forumima posvećenih sportskom ribolovu gotovo vrište! Ali ih niko ne čuje...
Možda će ih čuti ako tiho prestanu da kupuju dozvole! Možda, mada...
Ali što bi se „vodo-gazde“ zabrinuli, kad ima dosta medija koji postojeću situaciju hvale – iako ribe fale. Srbija ima toliko medija posvećenih sportskom ribolovu kao da je Engleska. Silne tv i radio emisije i brojni časopisi uglavnom (čas izuzecima!) idi niz dlaku korisnicima voda. Portali, sajtovi i forumi, naprotiv, oštro kritikuju javašluk i lopovluk. Verovatno i stoga što su surferi „hrabri“ jer su anonimni, tj. skriveni nikovima. Ali nisu svi! Ima i onih koji napišu – pa se potpišu!
Međutim, ni svemoćni internet nije u našem slučaju dovoljno moćan, čak bi se reklo da je nemoćan. Jer razjedinjeni ribolovci po „fejsbucima“ i sajtovima (kojih je na stotine!), uglavnom pišu zbog sebe samih – jer ih malo ko čita. Kad im pogledate rejting sajtova shvatite bezizlasnost situacije – kao kada na političkoj sceni svako želi da ima sopstvenu partiju – malo ko uopšte prebaci cenzus.
U narcisoidnom svetu samopromocija je sve bliža egzibicionizmu. U takvom okruženju svaki pomak je Sizifov posao, a svako ko želi da išta promeni juriša na vetrenjače. No, meni je Don Kihot ipak blizak – iako ne peca na Ebru.
Stoga nije čudno što se racionalne „Sanče Panse“ dovijaju kako znaju i umeju, ne bi li na svoje vode privukli što više pecaroša. Najbolji mamac za to je velika riba. A najbolje: što veća riba u što manjem reviru – da je svako može upecati. Svako – ko plati, svakako.
Otuda je jedan naš revir nedavno ugostio rekordera Srbije. Jeste da je tužno u kakvom stanju je šaran s Međuvršja, jeste da je grozno što je uhvaćen mrežom pa prodat (pominje se „čitavih“ 150 evra), ali mogao je biti i pojeden. Mogao ga je pojesti i Aleksandar Spasić, mogao ga je i prodati... ali on ga je pustio. Upecao, pa vratio. Ovi s mrežom nisu!
Sada se priča kako Spasić želi da otkupi svog šarana, i da ga vrati u postojbinu! Samo, kako bi preživeo još jedan transport. A teško da će još dugo poživeti u novoj sredini, jer bez obzira na „Uhvati i pusti“, ako bude ponovo hvatan, slikan i puštan postaće još slavniji – ali ubrzo „pijani šaran“, sem ako ne bude prepariran.
No, mi smo još, za divno čudo, dobri. Jer proguglate li malo globalnom mrežom, naićićete na brojne superteškaše koje su, gotovo uvek, upecali neki manekeni ili promoteri firmi koje proizvode, gle čuda, upravo boile! I to uvek baš one kojima je rekordni šaran upecan. No, možda stvarno i jeste, ko će ga znati.
Ali ćete retko gde naći podatak da je upecan praktično u „akvarijumu“.
A kraj će biti kada se krene u lov u zoološki vrt sa “kalašnjikovom”.
Pa ko voli nek izvoli, jer danas je sve u lovi!
Pošteno na vodi!
Dragan Jovanov Glod
P.S. Da li je šaran s Međuvršja stvarno preseljen u Beograd ne mogu 100% da tvrdim, jer nisam video ni jednog ni drugog. Samo vam prenosim brojne reakcije sa raznih foruma, na kojima imate linkove i fotografije, pa procenite sami.
Ali ako je istina, onda savetujem Spasiću i pravim sportskim ribolovcima sa Međuvršja da otkriju “carp-dilera” i da ga…
Međutim, šta ako je šarana regularno, tj. legalno, uhvatio mrežom neki alas sa dozvolom?
Ima li alasa na Međuvršju? Ako ih nema, onda...
Ja ne zagovaram nasilje, katran i perje je dovoljno.
Eto, ja napisah. I potpisah. A vas sve, koji se slažete sa napisanim, molim da linkujete ovaj tekst na sajtove, forume i Fejsbuk. Jer, ne može da škodi. A ako ne škodi, ko zna, možda može da koristi.
Na slici je nedavno upecani šaran, rekord jezera Garaši - uhvaćen, fotografisan i vraćen. Naravno, u Garaše! Čik neka neko pored čuvara Abaza pokuša da postavi mrežu. ČIK!
