Davno beše, jednog prohladnog dana krajem septembra, pre tridesetak godina...
Stigli smo na Koviljski šlajz još u cik zore, negde pre 4 ujutru već smo zauzeli busiju. Moralo se poraniti da bi se ugrabilo izgledno mesto za pecanje šarana. Iako je još bila noć, moj kum i ja smo već zabacili ljute Germine i samo smo čekali da se razdani, da bi mogli da vidimo leteće plovke od guščijeg pera. To je period koga najviše volim na pecanju, smireno iščekivanje da zora zarudi, da počne da se diže izmaglica sa vode.
Dok se to ne dogodi, kum i ja tiho razgovaramo, skoro šapatom. Hladno je, pa se grejemo povremenim potezanjem iz pljoske, natenane pijuckajući vruću kafu iz termosa. Uz cigaretu, naravno. Da nismo sami na vodi znamo po narandžastim tačkicama u mraku – puše i drugi ribolovci. Vidimo žar njihovih cigareta, ali ih ne čujemo...
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Napokon! Plovke još ne vidimo, više ih naziremo, ali lepo vidimo krugove na vodi – riba pljuska. Sad će! Pramenovi magle skoro da su nestali. SAD ĆE!
Utom, na visoki nasip šlajza, stiže zadocneli kolega. Parkira „reno četvorku“, tiho zatvori vrata automobila, i počne da se tovari: na leđa ranac, u levu ruku pušla Germina i meredov, u desnu stoličica, keder kanta i čerenac. Mi ga od dole vidimo, jer ga jutarnja svetlost obasjava, on nas još ne. Ali zna da smo tu, vidi automobile i kumovog „trabanta“. Natovaren, u čizmama, počne da se spušta strmim uzanim stepenicama uklesanim u bedem, uglancanim od ribolovaca, a sada još i klizavim od jesenje vlage.
BAAAM!!! Skoro od gore slomatao se sa sve opremom. Puklo je kao kad vam tolstobik od 20 kila uskoči u metalni čamac.
Poskakasmo ko po komandi – ubi se čovek!
Pritrčavamo da vidimo da li je živ, da li se izlomio. Osvetljavamo ga baterijama. A on se diže bez jauka, bez psovke, sakuplja rasuti pribor, i tiho nam se, skoro šapatom da ne plaši ribu, obrati: „Dobro jutro, kolege“.
Prasnusmo u smeh. Ne možemo da verujemo. Ni majku, ni oca, ni boga... ništa – ko da je najnormalnije sišao, ko da tako silazi svakoga dana. Samo tiho, vojvođanski uljudno: „dobro jutro“.
I bilo je dobro – tog jutra upecali kum i ja tri divljaka, svaki oko dve i po kile. Pa u podne u "trabanta" i pravac "Na kraj sveta" - da u čardi na Arkanju pojedemo riblju čorbu. A dok se kuva, pijuckamo dudovaču sa gosn Varenikom i divanimo o svemu i svačemu.
Da nam se šarani ne bi pokvarili, očistili smo ih i dobro natrljali solju - tako nas je savetovao legendarni Bega, koji je pola veka iznajmljivao bušne čamce na Arkanju.
Utom stiže i čorba - prešli smo na špricere. Mlake.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sad, zašto sam vam ovo ispričao – ne znam.
Ali ne može da škodi.
A ako ne škodi, može da koristi.
Dragan Jovanov Glod
