Nikad nisam pomislio da odem, iako sam nekoliko puta poželeo, znam da ne bih mogao. Ne bih izdržao – pukao bih ko Nino Manfredi u filmu „Hleb i čokolada“. Jer mene nostalgija drma već posle desetak dana pecanja na Saruleštiju – sedam dana puna kapa. Ne mogu duže da podnesem da sam stranac. A „gost-radnik“ je dvostruki stranac. Stranac je i tamo i ovde. Tamo ga tretiraju kao stranca bez obzira koliko tečno govorio tamošnji jezik, a ovde ga više ne smatraju za svoga – bez obzira što nije zaboravio maternji.
Em, dvostruki stranac, em doživotni, jer nikad tamo neće postati Nemac, bez obzira što je dobio državljanstvo. Ko što će ovde večito ostati Švaba – čak i kada se vrati.
Da je u životu samo materijalno bitno, možda bih i otišao. Ali i sarma je materijalna, i burek – a tamo ih nema. E sad, laž bi bila reći da ne bih voleo da imam novi „mercedes“, ali bez zatamnjenih stakala. Jer šta vredi da se kerim ako ne vide - mene. To što vide moj auto nije dovoljno – ako ne znaju da je moj. A i koji je kumst keriti se limuzinom u Minhenu ili Čikagu, kad takve iste (ali i bolje) imaju svi. Štos je ovde doći pa se provozati sokacima i šorovima – ali bez tamnih stakala. U kabrioletu, najbolje...
Da li je "mečka" dovoljna satisfakcija za sve „Vrapčetove“ nedaće u Švedskoj? Dobro, Vrapče je morao da ode – nije otišao nego pobegao - ali da li ste morali Vi?
Zaista, čime se to meri uspeh u životu?
Po meni, količinom sreće! Da li ste srećni? Ako jeste, ostanite tamo. Ako ste nesrećni ovde – idite. Ako ste nesrećni tamo – vratite se ovamo.
E sad, kako izmeriti količinu sreće, čime se to meri? Koja je jedinica za sreću? Jer Noleta možete gledati i odande (iako je nemerljivo lepše odavde!). A i Nole nije ovde. Ali se češće od Vas vraća. Stiče se utisak da ni Noletu nije lepše u Montekarlu nego u Beogradu...
Ovde nema čoveka koji nije bar jednom rekao „eh, trebao sam otići“, ili „pakujem kofere, pa preko Bare“. A tamo nema čoveka koji nije bar jednom prokleo tuđinu. I tako ispada da ovde 8 miliona pati što nije otišlo, a tamo 4 miliona tuguje što jeste.
Ne znam čime se meri sreća, ali kada bi takav „srećometar“ postojao garantujem da bi sprava bila debelo u crvenom kad bi se uključila dok su gastarbajteri ovde. Recimo, uključimo pa merimo sreću za vreme Uskršnjih ili Božićnih praznika. Ali merimo i gastarbajtersku sreću dok su ovde, i turističku sreću nas koji iste praznike provodimo u Rimu ili Barceloni. Šta mislite, ko je srećniji? Mi, u belom svetu, ili oni – ovde? Garantujem da je njihova sreća nemerljiva. Tolika, da bi čovek trebalo da bude gastarbajter samo da bi mogao da se vratiti.
Znam, mnogi će reći: „ovde da se vratim, ajde“? I u pravu su, jer ovde je...
A tako je jer je Vrapče emigrirao a ne Stole Apaš!
Dragan Jovanov Glod
P.S.
A možda je „srećometar“ isto što i „blesimetar“, na isto mu dođe. Jer, blesav je onaj što ode, ali još više onaj što ostane. A najviše onaj koji je ovde – a tamo, ili tamo – a ovde. Stoga, ako si tamo – budi Nemac. I šlus!
Ali ako si ovde, budi „Vrapče“ – ali ne idi! Jer ovde će uskoro ponovo početi da „cvetaju tikve“.
P.P.S.
Ako ste manjina kojoj srce ne zatreperi ni kad Nole odigra drop-šot, onda ne čitajte ovaj tekst, on nije zbog vas ni pisan! Jer, idiota ima i tamo i vamo. Ovde neki patriJoti zameraju Noletu što ima prebivalište u Monaku, a tamo neki idiJoti zameraju Noletu što je Srbin.
