Ustajem oko pola osam, oni su još od pet na vodi...
U osam doručkujem – dolaze i oni. Vidim da su nervozni – smuđ nije radio, a bili su nestrpljivi, iako sam ih upozorio. Doručkujemo zajedno, ja polako oni ko da im je poslednji zalogaj u životu. Gutaju, žuri im se.
Uzimam veliku kafu i premeštam se od stola u fotelju na terasi – pijuckam i pušim natenane. Pridružili su mi se i oni, kafu su popili skoro na eks pa sada nervozno cupkaju nogama. Kažem im da zapale ako su nervozni. Požuruju me, ali ja se ne dam – pijuckam i pućkam do devet.
Pecamo do dvanaest, pola jedan, jedan... kako kad. Napecamo se pa na terasu. Pijem pivo i pušim, oni pivaju...
Ručamo u dva. Ponovo se uvaljujem u fotelju i pušim. Oni pivaju...
U dilemi su da li da odmah odu na pecanje ili da odmore, ja odlazim na popodnevnu dremku...
U pola pet ustajem, naručujem malu kafu i pušim na terasi. Oni dolaze nervozni – opet smuđ nije radio. Pivaju dok pušim...
Odlazimo na vodu i pecamo od pet do devet uveče – razbili smo ga!
Večeramo u pola deset. Posle večere zapalim. U fotelji, naravno. Oni pivaju, pivaju...
Ujutru su ponovo poranili, iako mamurni....
Doručkujemo u osam, pijuckam kafu i dimim do devet. Oni se tresu od nervoze, ali i od mamurluka, nespavanja, a najviše što ne puše a opet su popušili, smuđ ponovo nije radio. Brzaju me, mole, kume da krenemo.
Kuš bre, kud žuriš! Kud si, bre, navro!
Uživaj u životu, jer tvoju ribu još niko nije upecao. A Bog je svakome odredio koliko mu riba sleduje u životu – kud žure da ispucaju kvotu pre vremena?!
Bog je odredio i koliko kome pripada dana, stoga svaki živim kao da mi je poslednji.
Oni žure, a ne znaju da im je poslednji! Jer nervoza ubija a nikotin smiruje.
I pecanje smiruje, tako kažu. Ili bi bar trebalo. Ali na njima se to ne primeti - ni u čemu ne umeju da uživaju, pa ni u ribolovu.
Dragan Jovanov Glod
P.S.
Ovaj tekst je namenjen samo starijim od 18 godina!
P.P.S.
Ljudi nazivaju porocima zadovoljstva koja su im izmakla, a vrlinama slobosti koje su im preostale.
