Za svaku veću promenu potrebna je kritična masa. Međutim, ako masa ne želi da talasa – ništa od promena. A ni ako se plaši da talasa. Masa će se pokrenuti tek kada proceni da će pobediti, jer iako su masa, svako je u njoj samo pojedinac, obična kukavica, koji postaje „hrabar“ jedino kada se masa globalno zatalasa, kad cunami krene.
I kad je neko povede!
Od politike pa do ribolova, sve je samo pitanje morala, domaćeg vaspitanja i kulture. Ali ponajpre – hrabrosti. Spremnosti na rizik - i žrtvu.
A to je deficitarno...
Oduvek mi se više gadio onaj koji nudi mito nego onaj ko prima. Jer ređe primaoci traže, češće nudioci sami nude. Nude što znaju da su krivi. U takvoj sredini, sve propada a korupcija vlada.
No, to su sve ljudske osobine. Ali dok za kukavičluk, strah, bojazan, nespremnost na rizik i žrtvu, pa i za nuđenje mita, imam kakvo-takvo razumevanje, za licemerje nemam. Jer šta je ovo nego najbednije licemerje:
Ribolovci se moraju pridžavati zakona, tj. lovostaja. Posebno ako su sportski, da i ne pominjem ako su modernih „uhvati i pusti“ načela! Naravno, oduvek je bilo pecaroša koji se baš nisu pridržavali zakona ko pijan plota - ali su bar ćutali. Danas, naprotiv, eksponiraju se čak i oni koji svesno krše zakon. Iako imaju čega da se stide, oni se hvale – čega se pametan stidi time se budala ponosi! No, ni to nije toliko licemerno, pre će biti bolesno - narcisoidna želja za begom iz anonimnosti. Jer danas je najlakše postati poznat – obrukaš se pred tv kamera ko „Slađa na Štiklama“ i postaneš globalno slavan. Tačnije: neslavno slavan, ali ipak poznat! Internet, YouTube, Facebook, sajtovi i forumi, žuta štampa... omogućili su danas svakome da preko noći postane "slavan".
Stoga više ne čudi kada varaličar postavi sliku upecanog soma 19. marta, iako se u čamcu vidi i upecan smuđ – a lovostaj je! Jednostavo, nije odoleo da se ne pohvali ulovom. Iako 17 kg nije ništa spektakularno za soma, samo on zna koliko se namučio dok ga je savladao tananim smuđaroškim priborom (kaže da je koristio špagu od 0,12 milimetara).
No, licemerje je što se komentari na ulov svode na čestitke tipa: svaka ćast, leplep, bravo majstore, vraže sposobni, svaka čast na ulovu, lijepa riba...
I napokon jedan razuman komentar, istina „u rukavicama“, da se kolega ne uvredi, izrečen kao sumnja: „struna 012 malo vuče na smuđa.“
Ali tek: „mogao si bar pustiti tog smuđa u lijevom ćošku slike, lovostaj je“ odaje stav revoltiranog čoveka, ribolovca kome ne možeš da prodaš muda za bubrege!
Posle toga usledio još jedan komentar, ali ovoga puta bez rukavica: „ciljno 012 niko ne koristi za soma!“
Šta je tu toliko nesvakidašnje da me je navelo na komentar? Pa to što se nekoliko njih javilo da čestita?! No, najveći problem nije ni ulov, ni ribolovac, ni komentari tek nekolicine, nego ogromna većina koja nije uopšte ništa komentarisala. E tu je problem – u većini. U onoj većini koja je sliku videla, komentare pročitala... ali oćutala! Neki verovatno iz lenjosti, drugi ne želeći da se zameraju, treći koje za sve baš zabole...
Verovatno da neki od onih koji su čestitali nisu ni videli smuđa, ali bilo je čestitanja i posle somžijinog opisa žestoke borbe tankom (smuđaroškom) strunom. Međutim izostaju kritike brojnih članova. Ne može se u jednoj temi progledati kroz prste ribolovcu, a u drugoj kritikovati korisnici voda, ribočuvari, mrežaroši i krivolovci. Jer javašluk na vodama stvaraju i takvi "sportski" ribolovci.
A zamislite da su se na jednu takvu pohvalu javile desetine i stotine ribolovaca sa žestokim kritikama onoga koji peca u lovostaju! Da li bi taj i dalje kačio takve fotke, da li bi mu i dalje neki čestitali? Da li bi se nešto promenilo? I ne samo u ribolovu...
Bi! E tek tada više ne bi mogli da licimuri kartaju šaha!
Sava iz Kikinde
