Da Bog ne postoji, valjalo bi ga izmisliti. Jer ako nema Boga sve je dozvoljeno – gledali ste Srpski fim, zar ne? Srećom, u Srbiji ima Boga već više od dve decenije. I to zvanično! Ali zašto mi se čini da ga je više bilo kada ga i zvanično nije bilo?!
Šta su nam donele dve decenije liberalnog kapitalizma, višepartijske demokratije i tranzicije? „Kjučne reči“ bile bi: ratovi, bombardovanje, sankcije, izbeglice, hiperinflacija, nezaposlenost, gladovanje, banke, kamate, menjačnice, kladionice, droga, pornografija i nasilje.
Te reči bih upisao kada bih pravio SEO optimizaciju sajta nazvanog „Srbija danas“. Iako se trudim da nađem bar toliko i pozitivnih, ne mogu da ih se setim. Pada mi na pamet tek nekoliko: košarka, vatepolo, odbojka, tenis, i Đoković. U stvari, možda jedino Novak Đoković.
Da li je dovoljno da Nole sam predstavlja Srbiju? Šta ako neko ne gleda tenis, ni kod nas ni u svetu, ali gleda filmove? Koje "key words" će neko takav ukucati da bi našao Srbiju?
Nekad su nas predstavljali bardovi glumišta, glumčine! I režiseri čija imena nije potrebno pominjati. A sada?
Da upišem ključne reči: Srđan Todorović, Sergej Trifunović i Katarina Žutić? Ajde!
Jer, zaista, ko je, bre, ona? Sve što o njoj znam je da joj je otac bio legenda glumišta (Miloš Žutić), i da je joj mati glumčina (Svetlana Bojković). A ona...
Ma, i dobro je što joj otac nije živ!
Imena one dvojice ne želim više da spominjem. Za njih hladan prezir, i ni reč više.
Ni scenaristu ni režisere neću pominjati, ma šta da su snimili oni su bezimeni.
Ne pominjem imena a, kao, pričam o „novoj“ umetnosto, o (ne)kulturi! No, možda nisam dovoljno kompetentan, možda sam malograđanin koji ne razume „novi srpski film“, a naročito Srpski film! Ali kako i da razumem kada to ne gledam. Stoga možda da upitam Dimitrija, on se razume. To je, ako ne znate, glumac iz filma Tito i ja – onaj simpatični mali debeljuca koji je u filmu jeo malter sa zida – a sada je kritičar. Više nije mali...
Ma ne vredi, sajt bi mi bio na 187. strani Googla kad bih naše nove filmske protagoniste ukucao za nosioce liste – za njih niko ne zna. Niti će da zna! A i ako zna, zaboraviće ih...
A pre dvadeset godina, i više, glumili su Cica Perović, Paja Vujisić, Zoki Radmilović... Možda ne bi loše da pogledate (skinete s neta) Paviljon 6, i pogledate tri srpska musketara u ruskoj predstavi (pogledajte ko je još sve glumio u toj predstavi!). A onda nije bilo Boga! Kako to?
Ma, ipak Ga je bilo! Jer ko im je inače udelio toliki dar – vanzemaljski talenat - ako nije On sam, lično. Nije Ga, kao, bilo a baš je bio široke ruke: Bubuleja, Moma, Tirke, Prele... i Duško Radović!
Sve ne mogu pomenuti, bilo ih je toliko da samo On zna tačno koliko!
Ako bih poredio književnost, muziku... ista priča – pre je bilo nemerljivo bolje. Da i ne poredim privredu i standard. Onda se radilo i gradilo. I izgradilo. Sada se (ras)prodaje. Sada su jedino bolji trgovci. Mada...
Pa kako to, majku mu? Zar nas baš sada, kada Mu na svakom ćošku podižemo crkve i gradimo hramove, On više ne gleda? Ne, ne obazire se više na nas. Jer više nismo nebeski narod - sada smo narod (sa) dna!
Stoga, džaba krečimo, zidamo, gradimo... ne bi li ga podmitili. Ne vredi, prozreo nas je - i prezreo. Zna da smo ulizice i lenčuge, zna da se podlo dodvoravamo - ali Mu ne verujemo. Bez obzira što smo Ga, kao, ozvaničili.
Jer zna da su ti isti - koji su Ga ozvaničili – komunisti!
Stoga, zbogom! Zbogom za poslednje dve decenije „s Bogom“! Pomenulo se – ne povratilo se!
Ivan Karamazović
P.S.
Pokušavši da odgledam Srpski film, setio sam se engleskog. Ako se nasiljem može išta postići, zamolio bih Kjubrika da pošalje "Aleka i braću" da ovim našim pokažu kako se to radi. I da im izbiju svaku bubu (i zub) iz glave - da ih nasiljem nauče pameti! Uz Betovena, svakako.
Ali, nažalost, ni Kjubrik više nije živ.
