Retko smo na vodi ovih prohladnih dana. U doba zimske “fjake” vreme bi se moglo pametno iskoristiti za vežbanje vezivanja udica, podveza, predveza...
Pošto o sistemima ne umem pisati, pade mi na pamet tema “Uticaj mrešćenja šarana na sprečavanje bele kuge u Srbiji”. Al’ opet...
Posmatram svet ovih dana i razmišljam kako je on različit - u ovisnosti od toga iz koje se perspektive posmatra. I mi u njemu. Recimo, gledano iz “žablje” perspektive, teško da bi nam se od udova videla glava, a opet iz “ptičje” delujemo krajnje sićusno, gotovo zanemarivo. Pa, k’o velim, možda bi (zbog prelamanja svetlosti, igre boja i senki) cela naša stvarnost delovala nakako lepše i drugačije ako se gleda iz riblje perpspektive. Možda...
IGRA ASOCIJACIJA
Pretposlednjeg decembarskog dana 2002. Beograd je bio ukrašen svetlosnim biserjem. Izlozi “začinjeni” šljokicama, jelkama i lampicama. Na ulicama je tada, između ostalog, cvetala prodaja kokica. Prolaznici su se odlučivali za malu, srednju ili veliku kesu, a u ponudi je pisalo i KESURINA. U zamračenom ćošku, pored obližnjeg kontejnera, sredovečna žena besomučno je vadila polupune kese kokica i halapljivo praznila njihov preostali sadržaj. Dok su za trpeze brojnih domaćinstava tradicionalno pripremani rumeni odojci, nekome su, te večeri, dopali tuđi otpaci.
Kao ni sa mestom konzumiranja kokica - Ulica srpskih vladara.
Kupujem usput piće, pa se setih kako smo u jednom periodu nemilice degustirali votku. U to vreme votka je bila, što bi danas rekli, cool. S početka nam se omilila ona sa limunom, a onda smo se okomili na novootkrivenu - BALTIC.
Sve dok jednog dana nisam, sasvim slučajno, na slovu C opazila crticu i ispravno pročitala da se ne radi o proizvodu BALTIK, nego BALTIĆ!
S tim u vezi, u pretprazničkim danima 2003. primetih u muzičkoj CD ponudi ženski lik pod umetničkim imenom DRENA. I bez onog “lepa” asocijacija je bila jasna. Marketing po sistemu asocijacija dobro je smišljen mamac za kupce.
Osim ako nisu pecaroši.
Jer kao loš poznavalac domaće muzičke produkcije, i nešto bolji ribolovac, imala sam sasvim pogrešnu asocijaciju: MRENA. Lepa mrena. Ne na oku! Na štapu.
DIMLJEN, PIJAN ILI REŠ
Kad je već o prazničnim danima reč...
Moja kuma je čvrsto odlučila da se ove godine, za Badnje veče, na njenoj trpezi neće naći šaran. Ni za živu (šaranovu) glavu! Nije u pitanju neki princip, nego prost gurmanski revolt. Dosadilo joj da iz godine u godinu, poštujući običajne manire, na silu jede ribu koja se toliko oseti na mulj. Toliko da ga ni pijani šaran ne može apsorbovati. Suprug joj čovek od reda i pravila, pa se zdušno borio za tradicionalni badnji ritual. I izborio!
Njegov novi podvig, u seriji bračnih kompromisa, zove se - dimljeni šaran.
A propo dimljenih, nedimljenih, pijanih, ili reš pečenih šarana, nikad mi neće biti jasan POSNI status ribljeg fonda. S kojim su pravom, u vreme posta, prasići, ovce i goveda pošteđeni opšteg pomora, u odnosu na osliće, somove, mrene, šarane...
Znam da postoji toplokrvno objašnjenje, ali ga ne shvatam. Ili bolje - ne prihvatam! Biće da je u pitanju jednostavna ekološka caka. Mi, zaboga, vodimo računa o proporcionalnoj konzumiraciji faune: kroz godišnje posno-mrsne cikluse. Pa se tako u vreme posta bespoštedno stuštimo na riblji fond, a onda dočekamo mrsno (pravo) slavlje.
Ko razume, shvatiće.
KO JE LUD, A KOM’...
U ova teška vremena normalnih (da ne kažem - pametnih), sve je manje. Kad bi moglo da se bira - bolje biti lud, nego glup. A ako se već ludi, trebalo bi nastojati da do toga dođe iz nekih “viših” razloga. Jer, prizemno je “skrenuti” zbog nemaštine, bede ili gubitka bližnjih... Trebalo bi naći barem dobar izgovor. Recimo, upisati postiplomske studije ili početi remek delo, pa kad “zglajzaš“ da to bude u maniru genijalca.
Bilo kako bilo, u mnogim slučajevima “posrnulih”, neke manifestacije njihove bolesti dijagnozu dovode u pitanje. Evo svežeg primera.
M. ima dijagnostikovanu šizofreniju. Tokom dužeg perioda M. je diskretno posmatrala svog komšiju ribolovca, da bi nedavno smogla snagu da se obrati njegovoj majci. M. ju je zamolila za dozvolu da stupi u brak sa njenim sinom. Uz sve njegove vrline, koje su za nju bile opredeljujuće, M. je apostrofirala da posebno ceni to što njen odabranik sve svoje slobodno vreme provodi u pecanju. Po noj, to je jedna od najlepših i najplemenitijih disciplina. Međutim, M. je jedino prenebregla činjenicu da je “nesuđeni” više godina (sretno) oženjen čovek. Suočena sa istinom, M. je mirno izjavila da ta okolnost menja celu stvar, uljudno se izvinila gospođi mami, a sutradan i njenom sinu. Dotični i gospođica M. rastali su se uz obostrani pozdrav BISTRO. Pritom je M. bila iskrena, a komšija maliciozan.
“IZOLATRIJA” ILI “MILINA JE BITI VEĆINA”
Sigurno poznajete nekog od onih asocijalnih tipova, koji neguju nedefinisan prezir prema masovnim svetkovinama. Teško je objasniti njihov intimni otpor i potrebu za neučestvovanjem, osim kao posebnu boljku, koju ja zovem IZOLATRIJA (u rečniku stranih reči i nećeš naći ovaj pojam jer ga još nismo masovno upotrebili). U odnosu na bližnje, koji žive po sistemu “milina je biti većina”, njihov stav deluje čak i uvredljivo. No, oni ga se uporno i neprikosnoveno drže. U danima novogodišnjih praznika, kada masovna euforija kulminira, na posebnim su mukama...
Godinama pribegavam različitim metodama prevladavanja ove situacije. U poslednje vreme maštam o idealnoj varijanti: da Novu godinu dočekam pecajući, a podne prvog januara uz “lepi plavi Dunav” novogodišnjeg Bečkog koncerta. Obavezno Radetzky marš na bis! I Nele u publici.
ĆUTANJE JE ZLATO
Bez obzira koliko dobro bila napisana ili izgovorena, reč je uvek svojevrsno skrnavljenje izvorne misli. Ne postoji apsolutno verodostojno transponovanje misli u govor ili pismo. Gubljenje izvornog kvaliteta je neminovno. Pa još kad se uzme u obzir loše, pogrešno ili površno tumačenje onih kojima je ta reč upućena, problem postaje još složeniji. Pa fenomen istrošenih reči... Sve kad se sabere, poslovica “Ćutanje je zlato”, zlata vredi.Najbolje bi bilo ćutati k’o riba. E, baš zato su mi ova stvorenja posebno draga. Taj divni podvodni svet ima iznimnu vrlinu - nemuštost.
Danas znam zašto sam, kao mala, satima morala ćutati pored reke, dok je ujak pecao. Možda bi on imao drugačije objašnjenje, ali se meni čini da je to ćutanje najbolji način da se dopre do ribe. Štap, udica i mamac su tehnička pomagala u ovoj telepatskoj veštini. Upravo po tome ribolov i jeste posebno umeće i privilegija.
Zato kad skitam - pričam, a kad pecam - ćutim.
Jagoda Petrović
