Kada sneg i jaki mrazevi očiste obale od ribolovaca na vodu izlaze samo oni najuporniji, rešeni da snagom svoje volje prkose zimskoj studeni. Ponekad za svoj fanatizam budu bogato nagrađeni. (A ponekad žestoko prehlađeni - op. ur.)

Hladna voda usporava metabolizam riba i usporava i brzinu kretanja, pa one zimi duže i znatno sporije love - najverovatnije jednom dnevno, i to u najtoplijem delu dana. Osnovna razlika u načinu uzimanju hrane klena leti i zimi je što se leti hrani u kraćim intervalima, ali češće i brže, a zimi je sve to „usporen film“, od nekih dva sata, a bez reprize.

Iz dubokih virova u reci, gde je zimi grupisana skoro sva riba, klen u potragu za hranom kreće oko podne. Njegova aktivnost je tada otprilike proporcionalna visini temperature vode i vazduha, tj. kako dan odmiče, a sunce (ako ga ima) se priklanja zapadu, pokretljivost će mu biti sve manja. Zimi voli da se zadržava (i prilikom lova, a i inače) na osunčanim mestima i u mirnijem toku. Rezultati lova u tom periodu godine ne moraju uvek biti spektakularni, pa morate biti zadovoljni svakim ulovljenim primerkom.  

KISELA VODA  I HOLESTEROL

U ovom intervalu lovim ga isključivo kada se temperatura digne iznad nule, a najbolje u periodu od nekoliko uzastopnih toplijih dana, po mogućstvu praćenih laganim južnim ili jugozapadnim vetrom. Takođe je važno da i vodostaj, makar izvesno vreme, bude konstantan (može i sa blagim porastom), ali nije dobro pecati posle otapanja snegova, ili posle velikih kiša, kad se vodostaj znatno i naglo povisi, a voda zamuti. Posle otapanja snegova, ovdašnji ribolovci kažu da je voda „kisela“, zbog raznih primesa u snegu, te da takva loše utiče na riblji svet.  

Zimi klena najčešće lovim na hleb (najčešće običan, a ponekad i specijalni ribolovački) ili crviće, a u obzir dolaze i neki mamci sa holesterolom u sebi: džigerica (pileća, riblja, svinjska), pileća crevca i sl. Za  pecanje hlebom (hlebnom ružom), za „ružu“ koristim svež hleb, i to sredinu, uz obavezno prihranjivanje.

Prihranjivanje ne sme biti ni često ni obilno, već prilagođeno zimskim uslovima. Ne sme se dozvoliti da se klen uz pomoć prihrane prejede, jer su u tom slučaju šanse za ulov minimalne.  Pošto ni dnevni period pecanja nije dug (oko 3-4 sata), hranjenje vršim jednom, ređe dva puta, u toku dana, što zavisi i od samog vremena tog dana. Odmah po odabiranju mesta (gde bi voda trebalo da bude malo dublja, sa izrazitim klenovskim skloništima u maloj reci, tj. sa velikim stenama. ili korenom vrbe i sl.), bacam nekoliko osrednjih kuglica svežeg hleba, u koje se stavlja kamen da bi potonule i ostale na željenoj poziciji, a zatim i par grudvica raskvašenog bajatog hleba, uzvodno od mesta pada tvrđih kuglica. Ove kuglice raskvašenog hleba se momentalno raspršuju u dodiru sa vodom, pa se na taj način rasejavaju i bivaju nošene rečnom maticom.

Treba odabrati neki „poveći“ vir za koji sa sigurnošću (iz proteklih letnjih i jesenjih perioda) znamo da postoji klenovsko „naselje“. To je mesto gde bi trebalo baciti primamu i očekivati gospodina „Pospanog“. 

NEŽNO, MEKO I KRVAVO

U ovom periodu pecam nežnijim priborom, i isključivo sa nekim od predstavnika mekših najlona. Ukoliko je najlon tvrd, pod uticajem hladnoće, doći će do skupljanja i ukrućivanja, pa ćete na kalemu, umesto najlona, imati namotanu „žicu“. Koristim kvalitetne meke, rastegljivije, monofile promera 0,16-0,18mm, u kombinaciji sa štapom dužine do 3m (zbog male širine reke) i mašinicom kapaciteta oko 100 m najlona 0,20mm. Pošto je mamac male težine upotrebljavam plovke nosivosti oko 2g. Zabačaje vršim uzvodno od mesta primame (prihrane) tako da voda donosi mamac prema željenom mestu, ili mamac bacam tačno na mesto prihranjivanja. Udice su takođe manje (zbog nevelikih zimskih ulova), ali je neophodno da su oštre, zbog tvrdih klenovih usana.

Što se crvića tiče, način pecanja i pribor su slični, s tim što se u toku primame u hleb ubacuje i izvesna količina crvića. Pecam i crvićima i hlebom, ali su se na mojoj Rasini boljim pokazali crvići. Ipak, zimi najčešće pecam na razne džigerice (među kojima favorizujem pileću), i slične krvave mamce.

Na džigericu retko imam mnogo udaraca, ali su to po pravilu ribolovački trofeji, pa prema tome i podešavam pribor. Obavezno je da džigerica ne bude iz hladnjaka, jer će tada veoma brzo i lako spadati sa udice. Kako leti, tako i zimi, poželjno je da iz nje  kaplje krv, što će privući klena koji ima veoma dobro čulo vida i mirisa. Džigericu sečem u kockice, sa ivicama od nekih 1,5-2cm. Taj mamac koristim na izuzetno mirnim (dubljim) i nepristupačnim mestima, za koja pretpostavljam da nastanjuju krupniji.  Mamac je poželjno ponekad mrdnuti, ali ne i stalno pomerati, jer može izazvati sumnju kod ionako nepoverljivog klena. Kako je zimi nekako mrljav, klen se tako ponaša i prilikom uzimanja mamca - kreće se oko njega, dugo i polako ga ispituje, sve do konačne odluke. Zimi sporije kontriram, računajući na njegovu zimsku sporost.           

Mamac (i hleb i crviće) uz pomoć plovka spuštam do samog dna, jer se zimi klen upravo tamo nalazi. Na mojoj reci, i na sličnim klenovskim rekama, najveći se nalaze iznad i ispod jazova, na mestima dubokog i mirnog toka. Kada lovim džigericom koristim najlon debljine 0,18-0,22, s tim što je plovak 4-5 grama nosivosti.

Aleksandar Milutinović