Neko je jednom napisao kako u Irskoj postoji najviše, više nego igde drugde na svetu, možda čak 10.000 nijansi zelene boje - rekla mi je počasni konzul Republike Irske u Srbiji, gospođa Ann Pešić, prilikom našeg susreta u prostorijama konzulata u Beogradu. Takođe mi je na karti koja je bila na stolu ispred nas pokazala mesta koja bi zbog svoje izuzetne prirodne lepote svakako trebalo posetiti. Zahvalio sam se na lepom prijemu, savetima i pomoći oko izdavanja viza, ali sam isto tako rekao da smo nas šestorica odluku o putovanju u Irsku već odavno doneli i da nam je postojanje ogromnih zelenih prostranstava, spektakularnih litica koje se strmoglavo obrušavaju u okean, bogate zaostavštine Kelta, Vikinga i Normana, kao i pabova u kojima se nemilice toči (i isto tako pije) čuveno ginis pivo, već poznato, ali da u našem slučaju svi ti izazovi ostaju u drugom planu i mogu samo da dopune naš osnovni motiv, ribolov u Irskoj.
Tako smo Gavra, Nenad, Dinko, Mića, Mihajlo i ja u organizaciji agencije Wherewisemenfish iz Londona i uz asistenciju beogradskog Odeona, sleteli 3. juna u Dablin, potrpali stvari u dva iznajmljena automobila i prilično iznenađeni temperaturom od 24 stepena i suncem koje je neumoljivo peklo, krenuli na severozapad. Naša krajnja destinacija bio je 230 km udaljeni gradić Foksford, smešten na reci Moj koja se svega dvadesetak kilometara severno, u zalivu Kilala, uliva u Atlantski Okean.
Iako, kada se pomene Irska, verovatno većina naših ribolovaca pomisli na čuvena velika jezera kao što su Ern, Mask, Korib i Derg, poznata po ulovima ogromnih štuka, mi smo odabrali ovu lokaciju zato što nam je izgledalo da pruža najraznovrsnije mogućnosti, budući da smo bili veoma šarolika grupa sa različitim afinitetima, sastavljena od pasioniranih i manje pasioniranih varaličara kao i iskusnih i manje iskusnih mušičara. Pored pecanja lososa, po kome je reka Moj nadaleko čuvena, bilo je moguće pecanje štuke i pastrmke na obližnjim jezerima od kojih su najveća Kolin i Kon, kao i morske pastrmke na ušu reke Moj u Atlantik.
Ta izuzetno lepa riba u moru je potpuno srebrna a kada više vremena provodi u delovima koje bi pre mogli nazvati rekom, umnožava svoje tamne pege. Ona se najbolje lovi iz usidrenog čamca na lagane štapove t.b. 10- 40 g, najlone oko 0,25mm, na udicu namamčenu trakicama od mesa skuše i vezanu na predvez od nekih 70cm ispod laganog olova. Ribolov je najbolji u vreme plime ili oseke kad se sa izuzetno jakim strujanjem vode pomeraju i jata ovih riba.
Lovili smo komade prosečne veličine od 200 do 600 grama ali bez obzira na veličinu, svaka riba je pružala neverovatan otpor, iskačući iz vode i po nekoliko puta pre nego što bi završila u čamcu. (Džod je čak tvrdio da se dešavalo da ribu od 1,5 kg nije mogao da savlada lakim priborom i da je bio prinuđen da odvezuje čamac, pušta ga niz struju i tako nastavlja borbu sa zakačenom ribom.)
Kada bi sunce odskočilo, nekako oko podne, strujanje plime bi oslabilo, a mi bismo se poželeli čvrstog tla pod nogama, zadovoljni upecanim i zamoreni ranim buđenjem i višesatnim stajanjem u čamcu. Tada bismo pristajali uz neku peščanu adu - ni na reci ni u moru - gde bi Džod i njegov asistent raspaljivali improvizovani roštilj i spremali tek ulovljenu ribu. Izloženi snažnom vetru koji tu valjda neprestano duva i pod najčudesnijim oblicima večno prisutnih irskih oblaka (koji
su toliko impresivni da je Mihajlo, po povratku, njima posvetio ceo jedan svoj tekst), jeli bismo stojeći oko nečega što bi trebalo da bude sto, otkidajući prstima komadiće ribe, ispijajući gusto crno vino, udišući mirišljavi okeanski vazduh i verujući da valjda tako nekako i bogovi provode svoje vreme. Posle svega bismo, onako bogovski - jedan po jedan - polegali na pesak i retku travu i, svako u svojim snovima, dočekali popodne, oseku i Džodovu komandu za pokret i novu rundu uživanja u nadmudrivanju sa morskim pastrmkama.
Pravila ribolova u Irskoj veoma su jasna. Dok za pecanje štuke uglavnom nije potrebna nikakva dozvola, svako ko ima nameru da lovi lososa i morsku pastrmku mora da kupi državnu licencu koju izdaje lokalno udruženje. Jednodnevna košta 30 evra pa je za višednevno pecanje mnogo povoljnije kupiti onu koja važi 21 dan i košta 50. To međutim, kada je kraljevska riba - losos u pitanju, riba zbog koje mnogi na reku Moj dolaze i sa udaljenosti od više hiljada kilometara, ni izbliza nije sve. Iako je ukupna dužina reke 110 km, za pecanje lososa atraktivno je poslednjih dvadesetak, od ušća kod mesta Balina do malo iznad gradića Foksford. Taj deo reke izdeljen je na 14 lokalnih gazdinstava od kojih svako upravlja svojim potezom i u zavisnosti od pozicije, veličine, uslova, šansi za ulov, pa čak i imidža koji uživa, odredjuje maksimalan broj štapova odnosno ribolovaca kao i cene dnevnih dozvola. One se kreću od 30 pa do neverovatnih 250 Evra na Ridž Pulu, lokaciji iznad glavnog gradskog mosta, u samom centru grada Balina. Iako sam znao da je pecanje lososa više od sportskog ribolova, zabava za bogate, nešto poput golfa ili jahtinga, ipak sam bio fasciniran posmatrajući kako nekolicina odabranih koristi svoju privilegiju pecanja na Ridž Pulu. Na tom potezu dužine nekih 150 metara, s jedne strane oivičenom kamenim kejom na koji pristup imaju isključivo za taj dan bukirani gosti, sme da peca samo šest ribolovaca u dve smene, do i posle 14 časova. Svi uobičajeni načini pecanja lososa, mušičarski, varaličarski, kao i na plovak (kada se kao mamac najčešće koristi snop glista), dozvoljeni su i ravnopravni na svim gazdinstvima, pa i na Ridž Pulu.
S obzirom da se pecanje na Ridž Pulu bukira mesecima unapred, teško je opisati oduševljenje našeg domaćina, Herija, koji je sav ozaren jedno veče saopštio da nam je zahvaljujući nekom otkazu izdejstvovao mogućnost da sutradan pecamo na dva štapa na tom čuvenom spotu. Naše prvobitno oduševljenje nakon malo matematike i suočavanja sa činjenicama, brzo je splasnulo. Ispostavilo se da je jedino Gavra sa svojim mušičarskim znanjem i priborom dorastao tom izazovu a među nama ostalima preovladalo je mišljenje da nema mnogo smisla da se na tom i takvom mestu, pa još po skupe pare, dobrovoljno blamiramo. Tako se desilo da nas je sledećeg dana u popodnevnoj smeni od 2 sata, Gavra dostojno reprezentovao i, iako je jedini bacao jednoručnim štapom dok su svi ostali koristili dugačke dvoručne mahače, ne samo postizao tražene daljine već i pokazao zavidnu tehniku bacanja. Za to vreme nekoliko ostalih članova ekipe malo su sa mosta bodrili našeg predstavnika a kada ih je to zamorilo, prešli su u najbliži pab da gledaju utakmice evropskog prvenstva u fudbalu uz nezaobilazni ginis. S obzirom da tog dana losos baš i nije bio raspoložen da uzima ponuđene mušice (iako su se, po Gavrinim rečima, veliki komadi mogli povremeno videti i ispred samih nogu), i Gavra je predveče, posle nekoliko sati bezuspešnog bacanja, odlučio da hladnu vodu do pojasa menja za hladno pivo do oboda krigle.
Rukovođen Herijevim insistiranjem i starom izrekom “Kada si u Rimu, radi isto što i Rimljani“, ja sam odlučio da jedno sumorno i povremeno kišovito popodne provedem u tradicionalnom pecanju lososa. Prema njegovim instrukcijama na mom varaličarskom štapu napravio sam montažu koja se sa velikim plovkom, vrtilicama i stoperima ne razlikuje mnogo od naše uobičajene balerine za štuku. U društvu njegovog prijatelja, takođe vodiča, otišao sam na jedan od “normalnih“ i ne tako skupih poteza u blizini Foksforda. Nažalost, celokupnom slikom koju sam na tom spotu zatekao nisam nimalo bio oduševljen. Reka je zahvaljujući nekim podvodnim travama bila tamne boje, pa još i dodatno zamućena zbog kiše koja je padala u brdima, obale obrasle travom i žbunjem mestimično blatnjave a oko vode u kojoj je bila gomila velikih plovaka tiskao se priličan broj ribolovaca.
plovka. Ja sam se, naprotiv, uz podršku mog pratioca, opredelio za težu, šetajuću varijantu sa uzvodnim zabacivanjem i nizvodnim praćenjem. To je, naravno, podrazumevalo česta zapinjanja za dno pa sam umesto klasičnog olova stavio cevčicu - tirolsko drvce - kako bi se smanjila verovatnoća zaglavljivanja među kamenje, a na poveću udicu sa povratnom kukicom na dugačkom vratu stavio sam dve velike gliste. Iako je stalno zabacivanje i često oslobađanje sistema koji se kačio za dno bilo prilično zamorno, već nakon nekih pola sata ispostavilo se da je to dobitna kombinacija. Losos je potopio plovak, ja sam se setio Herijevih instrukcija, sačekao nekoliko sekundi da plovak lagano krene i tek onda zadao jaku kontru. Borba koja je potom usledila jedan je od najlepših ribolovačkih doživljaja koje sam doživeo. Slično amuru, koji dozvoli da bude dovučen do obale i onda se da u silovit beg, tako je i losos u nekoliko navrata dozvoljavao da ga približim a tada izvlačio i po dvadesetak metara najlona sa špulne. Nimalo ne žureći, uživao sam nekih desetak minuta u borbi sa tom plemenitom ribom, sve dok nije, dobro izmorena, dozvolila da bude uhvaćena meredovom. Bio je to lep, iako ne prevelik, primerak letnjeg lososa (spring salmon), težak 3,5 kg. Tek po oduševljenju mog pratioca i prisutnih ribolovaca, shvatio sam da oni tom ulovu pridaju veći značaj nego što bi to meni bilo normalno i da sam ja tog dana, možda ne baš na način kako sam to priželjkivao, ali ipak, postao član kluba onih privilegovanih, svakako ne tako mnogobrojnih, koji mogu da se pohvale ulovom ove kraljevske ribe.
Kasnije tog dana, dok smo posle fantastične večere koju nam je spremila Herijeva supruga Bridžet, sedeli u ukusno uređenom salonu i opuštali se uz francuski konjak i zvuke gitare u Mihajlovim rukama, Heri nam je ispričao priču o nemačkom ribolovcu koji je na Moju i obližnjem velikom jezeru Kon proveo nedelju dana pokušavajući da ulovi lososa pa je, kad mu to nije uspelo, produžio boravak za još nedelju dana nemajući ni tada mnogo više uspeha sve do poslednjeg dana, kada mu je konačno pošlo za rukom da ulovi jednu lepu ribu. Kada je sa svojim domaćinom veče pred povratak kući proslavljao ulov, ovaj mu je napravio račun po kome se ispostavilo da ga je taj jedan losos koštao 5.000 evra. “Ćuti, dobro je da nisam upecao dva”, bilo je jedino što je Nemac odgovorio.
Naša mala irska ekspedicija takođe je imala sreće pa je ulovila samo jednog lososa, s tim što smo mi prošli bolje od Nemca jer smo u tome uspeli već prve nedelje, a troškove podelili između sebe. Šalim se, naravno, voleli bismo da smo bili u prilici da upecamo još neku kraljevsku ribu i to mušičarskim štapom, ali nam okolnosti nisu bile naklonjene. Svaki ribolovac dobro zna da se čak i prečesto dešava da pored najbolje volje i uloženog truda, uspeh iz raznoraznih razloga jednostavno izostane. Možda je to i dobro jer ovako imamo dodatni motiv da se jednog dana vratimo na ovo lepo ostrvo. Namerno kažem dodatni, jer i bez lososa, ova predivna zelena oaza koja čak i za za{štitni znak ima detelinu sa tri lista, prošarana mrežom većih i manjih jezera i reka, sa svojim liticama izloženim udarcima okeanskih talasa, ispod uvek prisutnih oblaka fantastičnih oblika, zaslužuje ponovni povratak. Kada tome dodamo i sjajno pecanje morske pastrmke, poneku lepu štuku, bandara, potočaru ili kalifornijku, ponovni dolazak u zemlju keltskih dvoraca i ginis piva nameće se ko nešto dosta izvesno. A ko zna, možda nam se tom prilikom posreći pa uz one obične, trolisne, nađemo i neku, dotle skrivenu, detelinu sa četiri lista!
Naš domaćin u Foksford Lodžu bio je Heri Fini, Irac koji se sa svojom porodicom preselio pre desetak godina iz Severne Irske i odlučio da baš tu započne nov život. Budući da je i sam pasionirani ribolovac i slikar amater, osim što radi kao lovočuvar na reci, glavni prihod ostvaruje izdavanjem svoje kuće.
za www.trofej.info: Jasminko Taslaman
