Nazivu „moderan“ sam i ja donekle kumovao, najčešće tako nazivajući pecanje šarana na, uglavnom, zatvorenim vodama. Ali, s pravom se pitaju varaličari, zar onaj ko koristi čamac, sonar i grafitni štap loveći smuđa nije moderan. Ili zar nisu „moderni“ mušičari u Sims prslucima, ili plovkaroši sa štekovima od 12 metara, teški svega par stotina grama? Zar je „konzervativan“ neko ko peca štapom od 2000 evra?
Boila na dlaci više ne može biti sinonim za moderan ribolov, jer tako sada peca većina šarandžija, i u svetu i kod nas.
Praktično jedina razlika među šarandžijama danas je da li se takmiče ili ne. I kad su takmičenja u pitanju postoje razlike. Jedno je kada se pecaju kupovi sa deviznom kotizacijom, a drugo takmičenja na kojima nagrada nije keš nego samo pehar, medalja i diploma. No, to je stvar ličnog afiniteta i dubine džepa svakog šarandžije ponaosob.
Oni koji se ne takmiče, a takođe su „moderni“, retko pecaju na vodama na kojima se takmiči. Oni uglavnom traže veće vode, zgodne za višednevno kampovanje. Njima je prevashodan cilj veliki šaran. Naravno da velikih ima i na takmičarskim revirima, ali njima nije merak da se „upišu“ sa šaranom kojim se već diči svaki takmičar. Uostalom, ako u ribolovu novac nije cilj nego sredstvo, ako se peca zbog gušta, kakvo je to zadovoljstvo vaditi šarana svakih deset minuta? To nije pecanje nego fizički posao. Zbog toga takmičari uglavnom fizikališu za evre, jer ko bi za džabe toliko radio.
Kod nas u Srbiji postoji još jedan bitan razlog zbog koga je sve više takmičara: opustošene vode! Zato ko pečurke niču nove, sve manje i manje, ali sve punije šaranima, jer je sve više ribolovaca koji samo tu umeju da upecaju. Ili, ako i znaju, nemaju vremena da danima, nedeljama, drežde na Dunavu „čekajući Godoa“. Jeste pecanje na jezerima veličine 200 x 200 metara (ili čak i manjim) svojevrstan surogat ribolova, ali za to nisu krivi Srbi – Englezi su to izmislili. Kod njih se čak može platiti – pa čekati na red – da bi se upecao rekord!?
Moderno doba, moderni ribolovci. Jer, mi „konzervativci“ smo nekada vikende i vikende provodili čekajući, često ništa značajnije ne upecavši, ali novi ribolovci nemaju vremena – za njih je instant ribolov izmišljen, zbog njih se poribljavaju šljunkare i iole veće rupe na ciglanama...
Ali, sve je to zakon tršta, zakon ponude i potražnje. Nisu krivi ribolovci koji ne žele da lažu sami sebe, da hrane i čekaju onoga koga u toj vodi nema. Ne, oni su pragmatično postupili: ako sam već dao silne pare na opremu i hranu pecaću tamo gde ribe ima (a možda i neki evrić zaradim). Tako njima brojni ulovi nadoknađuju pecanje na goloj ciglani umesto pod vrbom na reci. A samo pare mogu adrenalin držati na visokom nivou i posle 34. upecanog šarana u jednom danu. Jer, oni romantiku prepuštaju varaličarima – ko više voli da gleda zalazak sunca nego da upeca ribu, neka peca smuđa.
Kad se tako sagledaju stvari, morate se zapitati: ko je tu lud? Jer i varaličari troše velike svote na opremu – a ne upecaju ni „r“ od ribe. Uostalom, „ijade“ su najbolji dokaz – na desetine (pa i stotine) varaličara za dva dana ne upeca (skoro) ništa! Teše se da su oni tu pre svega zbog druženja. Moguće, ali družiti se može i negde gde nema komaraca.
Ja sam prisustvovao brojnim domaćim šaranskim kupovima na malim vodama, i mnogim velikim takmičenjima na Saruleštiju. U principu, razlike nema – osim u ceni kotizacije i visini nagrade - i na jednim i na drugim takmičenjima najveće uzbuđenje vlada prilikom izvlačenja mesta. Posle toga zavlada nervoza. Ali na „ijadama“ nema ni te „čari ribolova“.
Nedavno sam, prvi put, prisustvovao slobodnom ribolovu na velikoj vodi brojnih ribolovaca. I mogu da se zakunem da lepše pecanje i druženje od toga nisam doživeo. A sedam dana tog pecanja na velikom i bogatom jezeru koštalo je kao kotizacija na našem jezercetu za subotu i nedelju. No, na Saruleštiju tog puta niko nije pobedio. Ili tačnije: pobednici su svi. Svi moderni!
Jer svi su ribu za fotografisanje nežno spuštali na dušek i polivali vodom – pa je brzo vraćali u jezero. Niko nije šarane držao u sakovima (sem par većih, za koje sam molio da me sačekaju zbog foto seanse) za merenje, jer nije bilo sudija. Na tom (s)kupu se borio svako protiv sebe samog. I protiv ribe.
Pobedio je, naravno, šaran!
D. Jovanov Glod
