Rodilo se, valja ga ljuljati! Tj: ko čeka, taj dočeka! A mi, eto, dočekasmo i nov Zakon o ribartstvu (kako ga ribolovci zovu), ali i dozvole za ribolov koje važe za celu Srbiju. Znam, znam, sad će opet neko pitati “a važe li i za Vojvodinu”. Važe - ali ne važe za Tokio! Vojvodina je u Srbiji, Tokio nije.
To su dobre vesti, i to da je Srbija (opet) jedinstvena, i da je novi Zakon usvojen. Ali loše vesti su da jedinstvena dozvola košta 4.600 dinara. Ako je za tu cenu dozvoljeno svuda pecati (i po Vojvodini), onda i nije mnogo. Ali ako korisnici ribarskih područja imaju pravo da iz jedinstvene izuzmu do 30 procenata voda kojima gazduju, onda je skupo. A korisnici po Zakonu imaju na to pravo. Poznajući naše korisnike, opravdan je strah da će izuzeti 30% najboljih (najposećenijih) voda, pa će nam jedinstvena važiti za 70% preostalih (siromašnijih) voda.
No, nadajmo se da će shvatiti kolika je kriza, jer nije narod iz hira danima opsedao šaltere pošta po Srbiji da bi podigao 1700 dinara (od “akcija”). Platiti sada, usred zime, 5000 dinara (uz dozvolu 4600 doplaćije se i članairana udruženja) nije lako, ali će svi nestrpljivi morati, višegodišnja praksa potvrđuje da će ribočuvari sada biti najrevnosniji - uprkos ciči zimi. Sada špartaju obalama kontrolišući ribolovce - jure novce! Posle, kasnije, sve ređe i ređe ćete ih sretati, a negde nikad.
Nisam ja pristalica nekih komunističkih varijanti tipa “‘ajmo svi u prirodu - džabe”, jer ne mora svako biti ribolovac. Ribolov je hobi, a za hobi te niko ne bije po ušima da moraš, ali...
Ali ako već platim, želim tačno toliko muzike za moje pare. Jer plaćam i ono što je već (i) moje. Dunav - bar malo - pripada i meni. I sve druge vode. To je naše zajedničko bogatstvo, a ne samo trenutnog korisnika. Zato su opravdane pritužbe ribolovaca na korisnike, jer koriste (i) njihovo. Naravno da ima i “sportskih” ribolovaca koji se prema zajedničkom odnose kao prema ličnom. Stoga jeste neophodna kontrola ribolovaca, ali i kontrola kontrolora, tj. korisnika! Jer, dozvola je ko novac, vredi maltene ko naša najveća banknota, a do sad ih je štampao ko je gde stigao. I, ko je koliko hteo?! E, “dalje nećeš moći - zvaću decu!”. “Deco, decooo!”
Tako je bilo u “Ko to tamo peva”, tek kad su došla “dečica” morali su “Krstić i sin” da plate prolaz preko njive. Tako će sada vlasnik svih voda, država Srbija (da, i Vojvodina je Srbija!), napokon stvarno i realno naplati iznajmljivanje voda.
Istina, još je to daleko od zdrave ekonomske logike, da korisnici prvo zakupe pa onda koriste, jer sada oni plate za samo deo prihoda ostvarenog prodajom dozvola. Znači, oni ništa ne rizikuju, ne plate unapred, nego plate državi tek od ostvarenog prometa.
To je zdravo lepo, i tata bi sine...
Recimo, to je kao kad bi iznajmili restoran u Beogradu, ali ništa unapred ne platite! Vlasniku kafane plaćate za kiriju jednom godišnje, samo delićem od vašeg profita. A koliki je stvarno profit - koliki je stvarni promet - čik neka vlasnik koji vam je kafanu izdao sazna, hehehe. Naravno, ako jako loše poslujete, vlasnik će kafanu izdati nekom drugom... ali tek kroz 5 godina?! A za to vreme, ja bih lepu svoticu turio sebi u džep. E, zato i nisam dobio vodu na gazdovanje ja, nego savesni i pošteni “drugovi članovi” (stranaka).
Stoga, gospodo ministri, “dozvolite da se obratimo”, pa da pitamo: da li se može voda iznajmiti javno, transparentno, da se licitira... pa ko da više. Jer, recimo, oko Dunava ratuju, a čak se i sude (koliko znamo), Nacionalni Park “Fruška Gora” i Ribolovački savez Vojvodine. To je lepo parče kolača (Dunav od Bačke Palanke pa do mosta u Beškoj, sa sve Novim Sadom i okolinom), mnogo dozvola se tu proda, lepe su to pare. Pa, kad već toliko voledu naše novce, neka licitiradu - pa ko da više. A ministarstvo neka muški razreže početnu cenu! Pa ti plati milion, dva ili tri evra - godišnje! Plati - pa klati! A ako preteraju sa licitažom, pa nabiju cenu dozvola da bi se “izvadili” - još manje će ih prodati. Neka rizkuju, kada su već tolike badže da ‘oće Dunav da zakupe. Ako nisu, koji andrak će u svatove - bez one stvari. E, ondak bi se videlo ko šta ima, “sa kojim potencijalom raspolaže”.
Ovako bih i ja moga da “zakupim” Dunav, a bez pinčike u džepu. A još i kad bih smeo da sam štampam dozvole, ihaj - gde bi mi kraj bio. Tvrdim, za dva mandata “gazdovanja” (10 godina), eto me među tajkun(čić)ima, pa bih čak na “Insajderu” imao reklamu, a s Brankicom kafu pio...
No, šta je - tu je, imamo to što imamo, dozvolu koju više ne može da štampa svako, i koja se teško falsifikuje! Pa zar se i na to moralo paziti?
Očigledno da mora - kod nas! Jer, u Španiji, očigledno, ne mora - videli ste i kako bedno izgleda i koliko bedno košta. Samo 14,75 evra! Nemojte da se zavaravate da nije jedinstvena, jer jeste, s njom sam pecao i u Kataloniji i u Aragonu (nisam pitao važi li i za - Vojvodinu). Za Tokio ne važi!
Još nešto je zanimljivo na njoj, rok trajanja! Pogledajte od kad do kad važi. A kod nas? Čik je izvadite krajem oktobra. Čik! To jest, ko je lud da plati 5.000 dinara za pecanje do kraja sezone? A Španci (i inostranci) kupuju dozvole i u oktobru i u novembru istim tempom, a ne ko mi - u martu i aprilu, i kraj. Kod nas godina dana traje dva meseca.
Znači: em je jeftina, em važi celih 365 dana, a kod nas i skupa i trajnost kratkotrajna, kalendarska. Zato čuvari kontrolišu dva-tri meseca, a posle ih samo u tv emisijama o pecanju vidite.
Da se razumemo, nisu Španci baš toliko pametni (da jesu, ne bi Partizan nakantao Barcelonu), ali smo mi, eto, u nekim stvarima - “zvezdaši”, hehe. Na košarku samo mislim, hehehe, ne ljutite se braćo Delije.
Jedinstvena dozvola se sada mora izvaditi u mestu prebivališta. Tako su favorizovani korisnici iz većih gradovi (Beograd, Novi Sad...), jer je više ribolovaca (pa tako i više prihoda od prodatih dozvola), ali je u centrima i više korisnika! Praktično je svejedno kod koga ćete izvaditi dozvolu koja je propusnica za sve vode Srbije (naravno, i Vojvodine!). Sada smo mi, ribolovci, stekli pravo da kupovinom - ili nekupovinom - kod određenog korisnika, nagrađujemo rad (ili kažnjavamo nerad) pojedinih “vodo-gazda”. Međutim, nelogično je da plaćam, recimo, korisnika Save, ako pecam na Dunavu. Bez obzira što sam kivan na korisnika koji loše čuva ili nedovoljno poribljava (obično i jedno i drugo), jer ne plaćajući “svog” korisnika jedino “samokažnjavam” sebe - još manje će prihoda imati, pa još lošije gazdovati.
No, lep je osećaj presuđivati kom komšiji da crkne krava, hehehe. A to što će tako crknuti i moja, marim baš! Jer, iako je inat loš zanat, mi smo poznati kao narod “zanatlija”, pa ćemo i dalje raditi u korist sopstvene štete. Ali će, bre, i njemu biti gore, hehehe.
Moj drugar tvrdi da je “većinski vlasnik sopstvenog života”. Takvih je malo, i sve ih je manje. Retko ko od nas može reći da gospodari sopstvenim životom 51%. Rastrzani između banaka, menjačnica i kladionica, zatvaramo se u kuće i stanove i gledamo kako drugi žive. Ali i po televizijama se kocka?! Svuda pozivi da za “samo” toliko i toliko (+ pdv) pošaljete najnižu jedinstvenu punudu i - uz “malo” sreće - dobijete Punta, bre! Ili stan, pa još u Beogradu. Ajde?! A ako volite da “po komšiluku ubijate krave”, možete slati poruke (plus pdv) koga da izbace iz Brata, ili sa Farme.
Ako vam još novca pretekne, možete kupiti Bingo ili uplatiti Loto. Ali ako nemate dovoljno za sve, tu su one - banke! Vrebaju vas iza svakog ugla!
I šta onda da radimo, nego da od svega pobegnemo na pecanje. Samo treba doneti odluku kome korisniku dati 5000 dinara? Ili je možda bolje da za tolike novce pošaljemo na desetine “najnižih jedinstvenih”? Možda ipak ubodemo Punto - iako je šansa ravna onoj da ovde upecamo veliku ribu.
Manjinski vlasnik sopstvenog života
Dragan Jovanov Glod
