Tačno 30 godina posle Titove smrti ja dobio pasoš kao njegov! Kao onaj stari, ni nov nije plavi. Ali vredi koliko i njegov - s njim u džepu eto me u "džambo džetu". Vize ne trebaju, ali trebaju devize - ko i nekad. Jedina razlika je što je na starom petokraka, a na novom kruna. Ali ako mislite da je to pasoš neke monarhije - jok - piše republika.
Znači, posedujem pasoš republike sa kraljevskim znamenjem. Istina, piše na njemu i Srbija. Eto, napokon, imam i pasoš moje zemlje, moj prvi pasoš Srbije.
Rođen sam u FNRJ, živeo i u SFRJ, pa u SRJ, zatim u SiCG, i sada u Srbiji. Nikad dupe nisam pomerio iz Srbije, a promenio sam 5 (i slovima: pet!) država. Koliko pasoša Jugoslavije više i ne znam. I dva (ili tri) sistema (ako je samoupravni nesvrstani socijalizam poseban). I, sada, napokon, pasoš moje zemlje. Stoga ovo i pišem, presrećan sam što sam ga dobio. Ali ne što je srpski, jok bre, srećan sam što sam ga uopšte dobio. Jer dobiti ga, sreća je neopisiva - mnogo intenzivnija nego kada vam, napokon, udare šengen vizu. Dobiti ovaj pasoš mnogo je teže nego "šengen". Ne verujete? Dobro, pojasniću...
Kada vadim vizu za Španiju, nakačim se na internet, sa sajta Konzulata Španije skinem pdf formular, odšampam ga i popunim. Potom telefonom zakažem predaju dokumenata, tačno u dan, u minut. Odem, bez trena čekanja predam. Kroz par dana, opet tačno u minut, bez čekanja, podignem viziran pasoš. Pravac Ebro!
Za biometrijski pasoš prvo jutro sam "uranio" - ispred SUP-a (MUP-a) sam, sav važan, stigao već u 5. U pet ujutru! Kad tamo - užas! Red za brojeve duži nego pred Arenom kad Partizan prodaje karte za košarkaške utakmice. E, ja bih zbog Vujoševića & Co mogao i ceo dan da dreždim u redu, ali zbog... neću! NE-ĆU!!!
Ipak, sutradan još više poranim. Navio buđenje za 3,45 i već u 4 bio u redu, ni kafu nisam popio. Hladno, kiša sipi, ali ja se ne dam - hoću pasoš, pa to ti je. I, zamalo da uspem - skoro da sam dobio magični broj. Omašilo me svega za 5-6, da sam ustao u 3 ujutru, ili pola dva, garant bih dobio broj...
Treći put ni ne legnem, već u ponoć odem. Prvi sam bio u redu! Ali sad znam za jadac, dobro se obukao, poneo kamp stoličicu, kišobran, termos kafe, sendviče i - dve pakle cigareta! Srećom pred SUP-om su dozvolili pušenje. Čik da zabrane - ČIK!
I tako, dobijem napokon novi biometrijski pasoš Republike Srbije. Kada mi ga je službenica pružila, umalo ga ne ispustih od uzbuđenja - ruke mi se tresle. Nekako ga otvorim, da proverim da nisu nešto zabrljali - večito mi dodaju ono "ić" na prezime. A ja sam Jovanov, bre, nisam Jovanović! Srećom, otkucalo ispravno, ali fotografija...
E, kad se nisam šlogiro - na crno/beloj fotografiji neki grozan tip, bradat i namogrđen. Ja ću znati da sam to ja, ali da li će znati carinici? Ili će me momentalno uhapsiti kad me takvog vide. Naravno, svako od vas će tako izgledati posle onolikog čekanja. Ali zašto onda zahtevaju da se predaju i dve fotografije, kad ih ni pogledali nisu, i odmah mi ih vratili. Zašto sam se slikao, prao kosu, frizirao i fenirao... ko da ću u "Farmi" gostovati?! Da bi fotografi zaradili koju kintu? Moguće, samo sa ovakvim fotkama biće Srbi najružniji narod na svetu.
I eto, sad mogu (skoro) svuda po svetu. Ali ne mogu po Srbiji! Naime, uskoro mi ističe lična karta, a ja nisam stigao da stojim u dva reda istovremeno. Ne za broj, broj daju za oba dokumenta, nego što se stoji u dva reda pred šalterima. Na jednom, natenane, uzimaju dokumenta za pasoš, u drugom, natenane, za ličnu. Stoga, dajem im petu ličnu!
Dragan Jovanov
