Povod za ovaj tekst, su neki komentari na temu “Jedinstvena dozvola”. Među raznim predlozima o pospešivanju ribljeg fonda u Srbiji, postoje ideje da je jedno od rešenja negovanje pokreta “UhvatiiI pusti”, tj. Catch & Release (skraćeno: C&R), kako vole mlađi ribolovci da se smatraju. Ja, naravno, kao i uvek, imam malo drugačija shvatanja.
Analizirajući domaće ribolovce, lako je primetiti da je najviše C&R pristalica među modernim "carpistima". Među klasičnim (uglavnom starijim) šarandžijama ja ne znam ni jednog jedinog! Mlade moderne šarandžije šarane vraćaju skoro 100% jer moraju – pecaju gde je to obavezno. Tako da ja njih ne ubrajam u dobrovoljne pristalice tog pokreta.
Plovkaroši, naravno, to nisu – ne poznajem ni jednog C&R ribolovca među njima!
Treća grupa su varaličari. Među njima ima i C&R pristalica, ali avaj – uglavnom puštaju mlađi, i to ribice. Surfujući netom, po raznim forumima ribolovačkim, lako uočite da kapitalne smuđeve (somove, mladice…) gotovo niko ne pušta! Sa fotografija se vidi da se ne vraćaju trofejni primerci. Uglavnom se puštaju ribice ispod mere, pa ne razumem čemu hvalisanje – kada je to ioanako zakonska obaveza? Najagresivnije taj pokret, eto, zagovaraju oni koji retko kad upecaju nešto kapitalno. Kada čitate njihove postove, nameće se zaključak da oni ne pecaju zbog ribe nego zbog pribora. Menjaju opremu, a varalice bacaju sve dok ih ne otkinu. Pa traže nove, “ubojite”, koje bi trebale da ostvare nemoguće – ulove kapitalca u vodi gde ih nema. A “čim ga” uhvate – vratiće ga…
Jedino, koliko vidim, sada vraćaju krupnije štuke, ali opet tamo gde je to obavezno – na “Joci” (na Joci se poznaju junaci).
Sad, da ne bude da sam ja baš toliko “antiprotivan”, i ja vraćam ribu. Ponekad. Ali je uvek vraćam tamo gde moram!
U stvari, ja smuđa ne vraćam, ali basa vraćam. Vraćam i štuku, ali ne i somčad. Ja vraćam svaku ribu koju ne volim da (po)jedem!
I vraćam sve preko mere, i ispod mere. Istina, preko mere (više od 3 plemenite ribe dnevno) retko kada i upecam. Jer za mene je normalan ribolovac onaj koji poštuje zakon (ma kakav zakon bio), a peca, recimo, do 60 puta godišnje. To je više nego jednom nedeljno. A takav će retko “ubosti” dan kada grabljivica udara ko sumanuta (u meri, naravno), pa da bude u dilemi da li da prekobrojnu vrati.
Međutim ko peca više, svaki dan (pa i češće) nije tema ovog teksta. Uostalom, taj ništa i ne čita, nema vremena ni za šta drugo osim pecanja. Koji će mu andrak ondak kompjuter, sajtovi, i ovakvi tekstovi?
Ovaj tekst je za normalne, za one koji poštuju prirodu, njene zakone, ali i zakone zemlje u kojoj pecaju. Ovaj tekst je za “apsolutno prirodno”.
METAFIZIČKA OPSTRUKCIJA MODERNIM VIDOVIMA ZABAVE
Sa zabrinjavajućom dozom skepse u poslednje vreme gledam na stvari sa predznakom “savremeno”. Samokritički preispitujem da li je ta skepsa vid paranoje, ili posledica poodmakle starosne dobi koja uzrokuje opšte stanje surevnjivosti. U nastojanju da elaboriram otpor prema “savremenom” posežem za zdravorazumskim argumentima, ili se služim literarnim sećanjem koje svakodnevno dopunjujem sveže pročitanim tekstovima. Ova averzija u radikalnoj verziji naprosto glasi: savremeno = retrogradno. (Posmatrano sa dugoročne tačke gledišta).
Svestan oštrine ovakvog pristupa, opsesivno tražim uporište za pomenuti rezon. “Upijam” informacije o novim poduhvatima genetičkog inženjeringa, o kloniranim bićima, o implantima u ljudskom telu koji će omogućiti tehničku telepatiju, o “preregistraciji” psihičkih devijacija tipa pederastije u status ljudskih prava, o veštačkoj inteligenciji koja sprinta tako da joj u završnici trke sa ljudskom inteligencijom neće biti potreban fotofiniš. Sve to (i još mnogo više) podvodi se pod “savremeno”. A u tom opštem (savremenom) trendu, sve što je prirodno sve češće se podvodi pod NEsavremeno.
E pa, ako je tako, onda svesno prihvatam da se svrastam u gurpu staromodnih, tim pre što znam da jedan, ili nekolicina staromodnih života neće bitno uzdrmati, ili usporiti zahuktalu mašineriju savremenog razvoja.
Pojam srodan “savremenom” je pojam “modernog”. Pojednostavljeno, biti moderan znači prilagođavanje novom ukusu, trendu. Sledeći diktat modernog, ogromna potrošačka masa funkcioniše po sistemu obezličenih pojedinaca koji se povode za novim i ne pitajući se da li to podrazumeva i kvalitativni pomak i iz kojih krugova i razloga je ponuđeno. Ponuda, naravno, stiže kroz marketing. U globalnom selu vlada reklama. Njena suština je dobra krilatica, a jedini cilj prodaja. Godinama već svi mediji su preplavljeni krilaticom “coca-cola - to je ono pravo”, i kad pomislimo da možda i nije, ceo svet je pije. Da li je “pils stvarno najbolje”, teško ćete otkriti, ukoliko ne kušate hiljade drugih bira, rizikujući da postanete hronikus alkoholikus. Ako spadate u retku manjinu, koja hoće nešto da prihvati tek pošto shvati, onda ste od onih koji u svakoj novotariji žele zaviriti u njenu suštinu. Tek potom pristaćete da je pri(u)hvatite, ili pustite.
Prema tome, i SAVREMENI ribolov trebalo bi da bude “ono pravo”, a svako drugo pecanje “demode”. Po napred izvedenoj logici to znači van trenda - suviše prirodno, a samim tim i manje vredno. U odbrani arhaičnog, demode, iliti prirodnog ribolova krenimo u sledeću analizu.
1. Savremeni ribolov podrazumeva, pre svega, dobru modernu opremu: rod-podove, štapove, mašinice, najlone, varalice, daljinske signalizatore, upredenice. Dodajmo tome šatore, sonare, (iz)ležaljke, suncobrane... Jer, cilj (prodaja i zarada) opravdava sredstvo (pecanje). Zakon tržišta je neminovan u svim, pa i ovoj (ribolovnoj) sferi. I nemilosrdan. Do tačke gde se cilj (pecanje) pretvorio u sredstvo (zaradu). Tzv. zamenu teza lako možete prepoznati slušajući savremene ribolovačke elaboracije o vrsti i ceni opreme, o manama pojedinih modela i prednostima onih drugih (mojih). Neupućen posmatrač zaključiće da je važnije imati dobru opremu, nego dobar ulov.
2. A kad smo kod dobre ribe, onda smo i kod druge dileme. Pođimo od toga da je smisao pecanja “imati ribu na štapu”. Naravno, “smisao” u užem smislu reči. U širem smislu, pecanje podrazumeva i odnos prema vodi, prirodi uopšte. U “našem” slučaju sužavanje smisla pecanja na “imati ribu na štapu” ide do sledećeg: “imati NAJVEĆU (na svetu) ribu na štapu”. Ova svojevrsna megalomanija, kao i svaka manija, kreće se u rasponu od “u glavu uvrćene misli” (o rekordu), “zanesenosti” i “strasti za nečim” do “besa, sumanutosti i ludila”. Krajnji stadijum manije katkad biva i oblik duševnog obolenja, što je, na sreću, u ribolovu, zasad redak slučaj.
3. KAKO doći do dragocenog cilja, odnosno kapitalnog primerka, sledeća je osobenost savremenog ribolova. Osim bogate opreme (u smislu raznovrsnosti i cene), taj cilj obezbeđuju i raznovrsni (savremeni, naravno) maci i primama. Šarandžije su u tome odmakli najdalje. Kao primer ,,super mamca”, boili je trenutno u trendu. Na receptima za spravljanje boila savremenim šarandžijama pozavidele bi mnoge izvanredne kuvarice, čiji kulinarski specijaliteti po ukusu, mirisu i koloritu često zaostaju za boilima. Pa zar je onda čudo što se “lukavi” šaran sumanuto zaleće na hranjeno mesto, gde se skriva i poneki boili sa udicom? Kako da odoli “ponudi” u koju su uloženi meseci razmišljanja, sati mešenja i kombinovanja mirisnih sastojaka? A da njegova (šaranova) sumanutost ne bi jenjala, savremene šarandžije i propratna ribo-industrija su se potrudili da kao specijalni savremeni dodatak boilima “udenu” i preko potrebne atrakte. Doziranje je prepušteno volji ribolovca, a najčešće prevashodno zavisi od jačine njegove žudnje i ambicije za velikim ulovom. Nadalje, količina brzo svarene i na silu izbačene hrane u direktnoj je srazmeri sa količinom i jačinom upotrebljenih atrakata. A sve to u upravoj srazmeri sa količinom gađenja neutralnog posmatrača, koji u najboljem slučaju ne može ostati ravnodušan pred prizorom ulovljene ribe iz čijih creva ne prestaje da izlazi polusvarena hrana! Čovek sa ovakvim simptomima, bio bi sigurno hitno podvrgnut lečničkom tretmanu u cilju sprečavanja dijareje i dehidriranja. Ovako, pošto nije reč o čoveku, nego tek o ribi, ona biva podvrgnuta “humanom” činu - vraćanju u vodu.
4. Na bazi ovog humanog čina, rođena je i osnovna krilatica (čitaj reklama) savremenog ribolova: “UHVATI I PUSTI”. Što je i logično, jer kako bi nešto postalo savremeno, ako nije pokriveno pravim reklamnim sloganom. Ovaj slogan kaže da kad ribu uhvatite, obavezno morate da je pustite. Ne učinite li to, niste humani ribolovac, ne brinete o ekološkoj ravnoteži i - niste savremeni. Jer, zaboga, ribu upecati, poneti kući i pojesti bilo bi PRIRODNO, a već smo, valjda, shvatili da prirodno znači nesavremeno. Savremeno, prema tome podrazumeva da ribu vratite u vodu, a nju tamo, pogađate, ponovo čekaju isti izazovi, i ista kačanja, i ista vađenja, i opet (po)vraćanja. Na komercijalnim vodama ova savremena ribolovna igrarija traje unedogled, pa su mnoge drage nam ribice kačene i vraćane po nekoliko (desetina) puta. Lako je to zaključiti po broju ožiljaka u njihovim ustima.
Dokon je savremeni čovek.
Zato su se i načini prevazilaženja dokonosti znatno proširili i obogatili. Koliko li smo pri tom i... obogaljili? Sve trčeći od prirodnog ka savremenom.
Stigosmo li i do kraja, sve bežeći od početka?
Dragan
Eto, reprizirao sam vam i “Metafiziku” da vidite šta o modernom ribolovu misle dva Dragana. A šta mislite vi – ne znam. Imate ispod mogućnost da napišete svoj komentar na ovu temu, pa čak i da se ne potpišete.
Dragan Jovanov
| Komentari |
|
|
||||||||
|
||||||||
|
||||||||
|
||||||||
|
||||||||
|
||||||||
|
||||||||
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
