BERLINSKI ZID

Na današnji dan (9. novembra) pre tačno 20 godina, bio sam u SR Nemačkoj (ne "Socijalističkoj Republici" kako je svojevremeno na TV dnevniku spikerka protumačila skraćenicu "SR", nego Saveznoj Republici - tada je bilo dve nemačke države). Naravno, nisam išao da rušim zid u Berlinu, jer sam bio skroz na drugoj strani - u Frankfurtu. Bio sam u Nemačkoj, a nisam imao pojma šta se dešava, jer sam kupovao, trošio "dojčmarke" ko da su dinari...

Pre tačno 20 godina, fino sam otišao u Novosadsku banku, podigao marke sa računa, i put pod noge (tj. točkove). Putovao sam, naravno, domaćim automobilom, ali sam kupovao stranu robu: Blaupunk auto-radio- kasetaš za "stojadina", Magnat zvučnike (4 komada, bre!), Sony hi-fi liniju i, naravno, Panasonic VHS video rekorder, a moj drug je kupio, tada - pre 20 godina, prvi laserki štampač! Moja bolja polovina je gledala neke Beneton "krpice"...

Nama to tada nije bilo skupo, jer smo radili za dinare u SFRJ! Mislim da nije potrebno spominjati da nam vize nisu trebale. Nismo imali vize, ali jesmo devize. Ponavljam, to je bilo tačno pre 20 godina. I baš na taj dan Nemci su rešili da se ujedine! A mi da se razjedinimo. Rusi su (ot)pustili Nemce (i ostale iz VU), a i nas niz vodu...

Znači, ceo 9. novembar 1989. nam je prošao u kupovini o štrapaciranju po Frankfurtu. Predahe u kupovini smo pravili tako što bi, uz kaficu - zapalili. Tada se smelo pušiti i u Nemačkoj! Mrtvi umorni od trošenja, nismo ni palili televizor u hotelskoj sobi, nego direktno na spavanje. Pojma nismo imali da se Nemci ujedinjuju...

Sutradan, ponovo kupovina - pa uveče u neki jaht-klub na Majni, na večeru. Razmišljam kako da na nemačkom naručim, jer znam samo da kažem: "viner šnicl" - ali neću bečku šniclu nego nešto "mešano" s roštilja. (Istina, znam iz partizanskih filmova još izraza: "Halt", "Ahtung", "Hende Hoh"... ali ni partizani ni Nemci nisu nikad jeli u kafani.) I taman da prozborim, dolazi kelner i donosi ogroman oval! A na njemu sve dijetalne đakonije: pljeskavice, ražnjići, ćevapi, dimljene vešalice... Bre, ko da sam u Leskovcu! I tada shvatam - oko nas svi srpski divane. Ili hrvatski, bosanski... tada je to bilo svejedno. Znači, i tada su naši trošili, i tada su voleli kafane. A gazda od kafanu je s's jug (ne s's Juga nego s's Mercedes), pa je odmah znao šta ću da naračim - otud toliki oval. I još mu je rođendan bio! Pa časti gazda od kafanu, častim ja, časti moj drug...

Najeli se, napili... pa na spavanje - sutradan nas čekao dug put, povratak u Jugu. Televizor nismo ni 10. novembra palili...

Stižemo na Kelebiju. Platio sam carinu za Sony, ali sam prošvercovao Blaupunkt i Panasonic. Pribor za pecanje nit' sam sakrivao, nit' prijavio, nit' ih je carinik gledao. A bili su Quickovi 3002 i Airwey štapovi - Made in Germany, naravno! Mrtvi umorni stižemo u Novi Sad. Raspakujemo robu i palim televezir (Sony Trinitron, naravno). Kad, sa JRT saznajem da su se Nemci ujedinili! Tek tada! Bio u Nemačkoj - a nisam znao.

Sada mnogo više znam - 20 godina sam stariji. Sada sve znam, čak i imena svih 250 poslanika u Skupštini. A pre dve decenije nisam znao ni ime našeg premijera! Stvarno, da li smo mi u SFRJ imali ministre i predsednika vlade? Nešto ne mogu da se setim...

Sada je i mnogo bolje - imam DVD (kineski) a ne VHS (japanski), a moj drug 12-tu generaciju laserskih štampača (kineskih). Koliko čujem, ni vize više neće trebati, putovaće ko i nekad - oni koji imaju devize. Mi ćemo ovde - pušiti...

Dragan Jovanov

Komentari

Dodaj Novi

RSS