SEZAME, OTVORI SE!

Pre desetak i više godina Novosađani su u srcu grada lovili smuđeve i somove, i to varalicom. Sada ne može - ni mrežom! Nema više grabljivica čiji bi gabariti izmamili na stotine varaličara na kej, s jedne il’ druge obale Dunava, svejedno. Naravno, i dalje je prepuno pecaroša, ali oni uglavnom love belu ribu plovkom - daj šta daš...

I onda, kad se “otvori Sezam”, kad se privatizuje neka domaća voda gde grabljivica ima, nastaju burne reakcije i varaličari se opet podele. Na one kojima nije skupo da (za jedno pecanje) plate 25 evra na (radni) dan, ili 30 za dan vikenda, i one (opet većina) koji ni toliko nemaju da izdvoje, jer desetak puta je 250-300 evra (bez ostalih troškova), a jedno pecanje ko nijedno.

Razumem i shvatam i jedne i druge, i one koji su sa radošću prihvatili mogućnost da se, najzad, i kod nas u Srbiji, može, negde, upecati kapitalna grabljivica, i one kojima je i to skupo. Iskreno, kada bi garancija bila da se u svakom odlasku na “Sezam” obavezno upeca nešto za fotografisanje - to i ne bi bilo nepodnošljivo skupo. Opet, ako se u 5-6 odlazaka upeca desetak štuka, ali retko koja preko od 3-4 kile, to i nije Eldorado. Međutim, kada se zna da u toj vodi žive i one preko 10 kila, svakoga (ko to može da priušti) golica da ode opet, pa opet...

Da li se takva voda može očuvati, sa tolikom populacijom grabljivica?

Može, ako je privatna, pa se čuva - a ova je privatizovana!

Može, ako je voda dovoljno velika da se svojom veličinom sama čuva - a ova je dosta velika, sa mnogo totalno nepristupačnih delova pod trskom!

Može, ako je obavezno “uhvati i pusti” - a na toj vodi je taj princip obavezan!

Može, pod uslovom, da se strogo zabrani lov živim mamcima - e, to je ovde (nažalost) dozvoljeno?!

Može, pod uslovom da se zabrani upotreba trokrakih udica s povratnom kukom na udicama varalica - ali ovde to nije zabranjeno.

I poslednje “može”! Može, ako se pecanje naplaćuje što skuplje, zabrani lov s obale, i tako smanji pritisak na tu vodu. Inače ovoliko plitka voda nema šanse da preživi nekoliko sezona.

Slične vode bile su “Krivaja” (Čik - Stara Moravica), pa “Zobnatica” (Bačka Topola), akumulacije-jezera “Svetićevo” i “Čonoplja”... Svuda je priča bila totalno ista - raščulo se, bilo je, kao, čuvano, ali je bio dozvoljen lov kederima, i sa obale neograničen broj mesta, riba se odnosila...

Odneta je! Sada se još uvek tamo može upecati po koja krupnija štuka - ali u 100 odlazaka.

“Sezam” je, za razliku, privatan, a to je već neka garancija. No, kapitalne štuke su tu živele decenijama, rasle... pa i narasle - jer nije bilo dozvoljeno pecanje. Tačnije, bilo je “preko veze”. Čim se pecanje dozvolilo, nestaće prvo tih velikih, jer štuka je štuka, keder je keder - kad ga proguta (a čeka se, je ‘l te, da ga proguta do dupeta), nema tog “catch & release” kederaša koji može da je neozleđenu vrati.

Ozbiljnost tog projekta možemo i po tome proceniti - zabrani li se živ (i mrtav) prirodan mamac, kuke i trokrake... ima šanse. Ukoliko se to ne učini, verovatno da je to zakupac “na kratke staze” koji gleda da što brže zaradi (ili povrati uložena sretstva).

Razumem ga u svakom slučaju, jer “lako je tuđim... gloginje mlatiti”!

Stoga, verujem da će i nadalje biti najbolje domaće štukaroške vode one koje su i najveće i najdublje! Recimo Zavojsko ili Zvorničko jezero. Jer ako ni Garaši nisu uspeli da očuvaju populaciju štuke - iako je zabranjen lov iz čamca - teško da će plitki ribnjak - a u Banatu. Živi bili, pa videli.

Ja sam ovim tekstom dobronamerno pokušao samo da upozorim, posavetujem vlasnika, iako tamo (još) nisam pecao. Ali pecali su moji drugari, neki i pre nego što je voda otvorena za sve, za mase i klase. Pecali i ćutali...

Sada su po svim forumima fotosi sa jezera “Joca”. Videćemo još koliko dugo. Nadajmo se dovoljno dugo, da i ja tamo napokon upecam jednu preko metra (bar toliku, bar da 10 kila ima), i da napravim reportažu o “Joci”.

Velike ribe su u velikim (i dubokim) vodama. Štuke, srećom, rastu i u plitkim. Ali jedno su ogromne lagune na deltama, nepregledne povšine pod trskom i lokvanjem, a skroz drugo zatvorene vode od stotinjak hektara. Pa i da je 1000 hektara, malo je. Uostalom ni Raduta nije uspeo da sačuva na delti Dunava jedno jezerce, tajno mesto za odabrane (“lovarne”) goste, sa kapitalnim štukama. Bilo, trajalo... pokradeno! Tačnije, neke su pokradene, ali je prilično i “ubijeno” - povređene su trokrakim udicama pa uginule. Štuka je alavuša - agresivno nasrne, pa često udica ode preduboko. Težak zadatak je pred vlasnikom “Joce”. Stoga želim da uspe, pa i po cenu još viših dozvola jer to je jedini recept: plati - pa klati!

A za nas “nelovarne”, nije toliko loš ni Veliki Plavi - a ne košta puno. I, siguran sam da su najveće grabljivice još uvek u njemu. Istina, daleko ih je manje u Dunavu nego što je bilo pre - kad smo imali i “Žeželja” i “Gvozdenog”, a mi bili mlađi.

No ako se mi ne možemo podmladiti, može se on “podmlađiti”. A daleko najefikasnije, najbrže i najjeftinije, je zabraniti mreže i ukinuti alase. Baš me zanima kad će neki korisnik to da učini. Sve dotle će “lovarni” na Sarulešti i Ebro.

D. Jovanov

(O stvarno gigantskim štukama čitajte u Trofeju broj 3 Web Edition.)

Komentari

Dodaj Novi

RSS