(Uvodnik iz broja 100)
Danas, kad se osvrnem deset godina unazad i pročitam prvi broj, da li bih nešto menjao? NE, ništa! Ništa ne bih menjao u koncepciji. I ništa se nije promenilo, ni u svesti ni u svetu. Kozmetičke da, ali generalnih promena, suštinskih pomaka, nema (sem Putina, a i Ameri će izgleda napokon pravog da izaberu...).
Kozmetičke promene nastale su i na meni i na “Trofeju”, teži sam jedno trideset kila! Tri kile godišnje, malo li je? Probajte Vi više, ako možete...Ali je “Trofej” “oslabio” - morao sam na 68 strana da ga stešem, ali je i cena stesana sa 250 na 150 dinara, jer cela decenija nije bila dovoljna da bi kupovna moć porasla, a srednja klasa, napokon, stasala! Ovo je Srbija, koja je takođe (višom silom, trenutno) stesana. Sve je stesano, sem krivolova, tu je ista meta - isto odstojanje! Ko da 10 godina niko ništa nije ni preduzimao ni pokušavao, pisao, molio... A jeste! Pisali smo otvorena pisma, žigosali... ali lopovi su ostali nedodirljivi! Kako to lepo napisa Mišika u tekstu o Tisi - vratio se Flogiston! Apeli nisu urodili pa su rekama davana opela. Ali koga i za to briga, “opel” su zaradili! Ćuj ba, “opel” - “audi” je lopovluk doneo. Eh, da je samo “audi”, rećićete vi koji još imate “crnogorske tablice”. Ali šta tek ja da kažem - na mome “stojadinu” su još samo tablice i ostale.
Ali zato Zuba ne radi na monitoru od 14 inča, nego čak na dva i to od 21. Dva, i još spojena! Jesmo li oćoravili? Jok, samo su fotko mnogo veće, lepše, najlepše - hvala Olivieru Portratu! (A hvala i Jožefu Gergelju - Tiski cvet je poster zaslužio!) Mi smo postigli ono o čemu mnoge druge, neuporedivo moćnije i brojnije, svetske redakcije još sanjaju, da raspolažu ogromnim fondom vrhunskih fotografija kakvih mi imamo u izobilju! Danke Oli!
Kompjuterski smo ojačali, i to baš, ali smo se do grla zadužili (zato “101” a ne nešto dostojno “Gloda”), ali ne za kompjutere, nego što su takve moćne sprave zahtevale novi, jači softver. A mi donaciju za legalizaciju nismo dobili! Ali smo kupili sav legalan, jer se ovaj časopis potpisuje sa “pošteno na vodi”! Nepošteno bi bilo da krademo tuđu pamet. E, stoga smo ponosno u kredit zagazili. I još gazimo. Ali se ne stidimo! Iako se jedimo. Zdravo se jeidimo što su donacije dobili i neki koji su te pare umesto na softver na “audi” spiskali i mirna Bačka, nikom ništa?! No, mi “oni” nismo, mi smo “biti”, jer je ovo zemlja u kojoj možeš jedino da biraš između “biti” i “imati”.
Još nešto se promenilo - sve više pecam, ali sve manje u Srbiji. Ljuti li vas to? Ljuti, ali ne ljutite se na mene, ja imam mogućnost izbora, imate li ga Vi? Imaju li Vaša deca? Ako imate - birajte! Jednom će, valjda, i političari i stanovnici shvatiti da neko uvek živi nizvodno - ne zagađujte reke! Jednom će, čak i ovde, ekologija doći na prvo mesto. Jednom, ako ne bude kasno...
Ne pecam ovde, a baš sam voleo basa! Da pecam, ne da jedem. Nažalost, drugi su ga gurmanski (pre)cenili, zato se na “basijadama” više pije nego peca. Stoga o basu više niko ozbiljan i ne piše. A bilo ga je, baš ga je bilo...
Ali ozbiljni ribolovci pišu i dalje! Pišu oni koji su našu strogu selekciju prošli. Jer, prošlo je vreme kada su svi svašta mogli da pišu, pa čak i oni koji ribu upecali nisu (ili bar ne svoju), ali su se s tu|im ulovima dičili. Pišu oni koji znaju da (u)pecaju ali i da napišu! Nema više revnosnih “mister šlajfni” koji “što manje čitaju, sve više pišu”.
Pisali su, i pisaće, domaći i strani ribolovci koji cene reč, koji je maze i paze, koji se njima ne razbacuju (ko ja sada) jer reč ima cenu, što ih je manje dragocenije su. Mi negujemo lepu reč, ali i oštru. Oštru cenimo najviše!
Recimo, ako za Dan Dunava deca crtaju ribe, organizuju modne revije... mi ćemo i to pozdraviti... ali se i upitati: zar ne bi bilo svrsishodnije da su ga na taj dan, oni koji njime gazduju, poribili? I to za pamćenje! Pa nek’ ondak deca crtaju - ali i pecaju - ribe, jer ovako sve to liči na komunistička vremena - samo što pioniri nisu nosili crvene marame nego zelene majice.
Opet ja! E, andrak ću dobiti neku donaciju, ili ubosti “bingo” na nekom projektu o prodaji magle (magle nad rekom, naravno.) Ali šta mogu, takav sam kakav sam, direktor DMB Pressa neka traži drugog “gloda” ako mu ne valjam ovakav, marim baš!
Riba od glave smrdi, a časopis od glavnog i odgovornog urednika. Zato ako vam se nešto ne sviđa nemojte da me čitate! Ali čitajte ostale tekstove, tu su i Mirko Kanjuh i Mišika Buzaš, da, eto, pomenem samo najrevnosnije i najčitanije, ali i ostale. Jer kroz “Trofej” je prodefilofalo mnogo saradnika, neki su i dalje stalni, neki nestal(n)i...
A neki, nažalost, više nisu među nama, Dejan Starčević i Danijel Marinković - slava im, i hvala!
Još jedno ime redovno vidite u impresumu: Dragan Zuber! Njegovo ime mnogo govori kompjuterašima i štamparima u Novom Sadu. Mi eto imamo privilegiju da nas za štampu priprema baš taj Zuba - naš Zuba. Hvala Zubo!
Kad već pomenuh štampu: menjali smo štamparije... dok nismo stigli u Suboticu! I tu se, napokon, verujemo, skrasili za duže vreme. Jer tražili smo štampariju koja može da ispoštuje naš kvalitet i tiraž - ali i da cena bude (za Vas) prihvatljiva. Ta štamparija zove se “Rotografika” a “Trofej” se štampa na osmobojnoj KBA Rapida 105 mašini, na tzv. Rotaciji, tako da se veliki tiraž može na vreme, brzo ali kvalitetno odštampati i povezati, pa u distribuciju... Zato hvala i “Rotografici” na totalnom kvalitetu!
Ali nijedan tiraž ne može dostići internet! Stoga smo, pre godinu i po, i zaplovili internacionalnom mrežom. I tu smo nagurali “tiraž”, naš sajt je do danas posetilo skoro 470.000 posetilaca, što je za mlad sajt koji ipak gađa usku ciljnu grupu odlična poseta, verujemo i zbog “Trofeja”, jer starije brojeve besplatno puštamo u PDF-u, tako da ih mogu skinuti svi koji cene to što radimo. Time su posebno na dobitku naši oglašivači, jer tako njihovu reklamu u štampanom izdanju vide i oni koji “Trofej” nisu kupili na kiosku nego pročitali na www.trofej.info ma gde se u svetu nalazili!
Mi pomažemo našim sponzorima i oglašivačima - ali i oni nama. Istina, poneki su nam ostali dužni, ali sa većinom smo postali drugari. Sa nekima čak i prijatelji! Jedan od njih je i gospodina Vučićević. “Trofej” niti bi ovako izgledao niti samo toliko koštao da nije njega. Stoga bi i čitaoci trebali da zahvale našem kolegi po štapu, ribolovcu Grand Slobi. Hvala Slobo!
Hvala Vama, koji me trpite svih 100 brojeva, posebno moje “izlete” u “ekologiju duha”, kada ne mogu da se uzdržim da ne raspalim! Ipak posebno hvala Miri - trpi toliko da je stekla pravo na beneficirani bračni staž!
Na kraju, hvala i meni, jer sam eto uspeo da, nekako, “izglodujem” skoro 8.000 stranica! Znate li koliko je to? Mnooogo kume!
A znate li šta me najviše boli posle ovih 10 godina i 100 brojeva? Ne, ne to što i dalje imam “stojadina” odavno punoletnog, ne što se nisam obogatio, jer jesam - najveće bogatstvo su moji prijatelji: Sloba, Jova, Dragoljub, Robert, Olivier... i da ih sve ne nabrajam, malo li je to?! Ne, boli me samo to što je sve ostalo isto, čak gore - vode su i praznije i prljavije. Kao da ništa nisam radio!
Pošteno na vodi!
Dragan Jovanov
