Rzav sam prvi put video pre tačno 18 godina, kada me je moja sadašnja supruga odvela da upoznam njen kraj. Konkretno, u pitanju je deo toka između sela Ravni i Drežnik, u dužini od oko 10 km.
Od tada sam zaljubljen u tu reku (i u suprugu naravno). Na Rzav dolazim od tada bar jednom svake godine i svedok sam raznih promena kroz koje je taj deo toka prolazio tokom vremena.
Pastrmke i klena je bilo toliko da sam se sa skoro svakog pecanja vraćao sa bar po jednim primerkom. Standardna veličina pastrmki je bila od 100 do 200 grama, a bilo je i primeraka od 500-600 g. Možda deluje malo, ali taj deo toka je prosečne dubine oko pola metra, a najdublji delovi su 2 metra. Na nežnom i osetljivom priboru udarci se pamte, a akrobatika klenova i pastrmki je bila melem za dušu i srce! Divne ribe, prave potočare, prelepih boja i šara, klenovi u punoj snazi, prave „glavonje“.
Moju prvu pastrmku sam upecao Rapalom Original od 7 cm u dekoru S, mada su lokalni ribolovci koristili uglavnom ručno rađene kreacije užičkih majstora ili Pačiće u veličinama do 5cm. Ipak, najčešće su koristili male leptire, zbog daleko pristupačnije cene, a i vobleri su tada bili retki, pogotovo u tom ruralnom delu toka. (Na tom delu, Rzav pravi izuzetno plodnu dolinu, gde uspevaju krompir, kukuruz i maline, a u staklenicima paradajz, paprika i ostalo povrće).
Pošto je ribe bilo, mogao sam da eksperimentišem, pa sam vremenom pronašao neke svoje favorite koje vidite dole na slici. Mnogi su ostali na dnu ili po krošnjama drveća nad vodom, a ove sam uspeo da sačuvam i sad ih čuvam kao uspomenu. Odradili su svoje pošteno.
Pre nekih desetak godina, na Rzavu sam upoznao jednog mladića, koji je bio jedan od retkih meštana koji je mušičario. Potpuno me je zarazio mušičarenjem, a štap koji i dan danas čuvam tamo, je jedan stari Čehoslovački „Tokoz“ od 2,4m nepoznate AFTMA, sa plutanom drškom. Na njemu stoji i „Tokoz“ čekrk, koji posle toliko decenija savršeno radi.
Možda Ste primetili da sve pišem u prošlom vremenu. To je zato što se slika, na moju veliku žalost svake godine menjala na gore. Ribe je bilo i svi su mislili da će je uvek biti. Arsenal upotrebljavanih sredstava za izlov je bio veoma širok. Od onih „benignijih“, kao što su bili lov živim mamcem, upotreba koševa i osti, pa do „teške artiljerije“ - bacanja dinamita, kreča, „strujarenja“ i čega sve ne...
Duša me boli što u tom delu toka ribe skoro da više nema... zato, poslednjih nekoliko godina uglavnom u ruci umesto štapa, držim fotoaparat. Jer, ribu su uništili, ali prelepu prirodu (bar za sada) nisu.
Ova priča, nažalost, (u ovom trenutku) nema srećan kraj, ali ja želim da verujem da će se stvari promeniti jednom... Ili možda samo sanjam...?
Pozdrav,
JOVIS
