Ribolov svako od nas shvata i poima na svoj jedinstven i ličan način. Nekome je ribolov hobi i služi kao razonoda ili prilika za lepo druženje, pa i beg od svakodnevnice i od ljudi; nekome je to ogromna strast bez koje ne može; nekome je to prva ljubav ili jedina ljubav, pa i ljubav koja ga jedino nije razočarala; nekome je ribolov profesija i (na žalost ili na sreću) živi od toga; može biti i opsesija-mnogo zdravija od duvana ili alkohola, ali jednako destruktivna za porodicu i ljude koje volite ako vas potpuno obuzme i postane manija; a u poslednje vreme od kad su nas pogodile razne nedaće, ratovi, krize i slične pošasti ribolov je posatao i jedan vid vrlo unosnog kriminala, gde su rizici posla zanemarljivi u odnosu na finansijski efekat; a nekome služi i za razmetanje i pokazivanje pred prijateljima sa novim priborom koji ne može svako da priušti sebi, pa je postao tako i snobovski „sport“.
Ja sam počeo ribolovom da se bavim kao i mnogi drugi uz svog dedu koji interesantno nikada nije bio ribolovac, ali je voleo unuka da obraduje nečim novim i lepim. Tako sam i ja ni kriv ni dužan eto zaražen ribolovačkim virusom sa samo 7-8 godina života. Kasnije sam u komšiluku imao na desetine poznanika i prijatelja koji su se bavili ribolovom. Naravno ne treba ni pominjati da smo na Velikoj Moravi provodili 99% vremena i da jezera i razni drugi reviri nisu bili uopšte popularni kao danas. U reci je bilo i ribe (baš čudno, jel da), pa je skroman pribor, pa i skromno znanje završavao posao. Prvo na plovak, pa na dubinku, a na posletku i na varalicu. Roditelji naravno nikada nisu imali nekog razumevanja za moj „penzionerski hobi“, mada sam ja do polaska na fakultet i košarku trenirao, pa mi ni pare za pribor nisu baš ni davali. Naravno čuvene 90-te su nas sve ošinule kao grom iz vedra neba, neko se snašao neko nije, a moj preduzetnički duh je proradio pa sam uz državni blagoslov i prećutnu saglasnost (plati akcizu i nećemo te dirati) počeo da trgujem gorivom, cigaretama, mobilnim telefonima pa i garderobom. Tada sam i zaradio prve pare koje sam mogao da utrošim kako mi je volja pa sam i počeo da kupujem kvalitetan pribor. Onda sam završio fakultet, zaposlio se i počeo da zarađujem platu (na legalan i društveno prihvatljiv način) i opet sam mogao da kupujem pribor koji želim, ali mi to više nije bilo intresantno jer sam želeo da svoj hobi podignem na jedan viši nivo. Vratio sam se svojim ribolovačkim korenima i pecanju na plovak, ali sam počeo da se takmičim. E to mogu slobodno da priznam više nije imalo nikakve veze sa ribolovom kao hobijem kojim sam se dotad bavio (pitanje je da li ima uopšte neke veze sa samim ribolovom). Sav svoj pribor koji sam godinama skupljao sam prodao jer je bio potpuno nepodesan i neupotrebljiv za takmičarsko pecanje. I onda je krenula kupovina i navlačenja svega i svačega od najsitnijih udica, preko raznih kofa, stolica i platformi do tananih petljaša, bolonjeza, mečeva i famoznih štekova. Sad i stan postade tesan za sve ove drangulije, a kamoli auto s kojim sam bez problema išao na more dotad. No dobro...
Lokalnih klubova je bilo dovoljno pa je samo trebalo izabrati kom jatu se prikloniti. Naravno lična poznastva i neko drugarstvo su ovde bili presudni za odabir kluba pa sam prve takmičarske korake napravo u jednom malom samofinansirajućem klubu koji je vrlo uspešno pecao razne prijateljske ekipne kupove, uz učešće i na zvaničnim pojedinačnim takmičenjima. Ovo bi mogao zaista da bude i jedan dobar recept za svakog početnika koji bi da se takmiči, da se počne u nekom manjem klubu na nižem nivou, kako bi stekao iskustvo i neko samopouzdanje pre nego krene sa ozbiljnim pecanjem. Ovaj period pamtim kao jedno dragoceno iskustvo i jako lepo druženje i takmičenja na vodama od Zaječara do Užica i od Vranja do Apatina pa i par kupova u bivšim nam republikama naše SFRJ.
E onda dolazi period učestale promene klubova uglavnom zbog raspadanja istih usled nedostatka para i/ili loših međuljudskih odnosa. Iako sam tada bio član više ekipa koje su se takmičile na zvaničnom nivou u Srpskoj ligi pa i u Master ligi nisam se zadržao nigde duže od jedne do dve godine zbog gore navedenih razloga. Interesantno je bilo posmatrati ovu ribolovačku bratiju i zaklučiti da je moj dobar prijatelj takmičar izgovorio jednom prilikom veliku istinu kako smo mi takmičari najsujetniji ljudi na svetu !!! Čak ni uspesi klubova u kojima smo se takmičili i prelazak u viši rang nisu mogli da priguše sujetu i ogroman ego pojedinaca. Naravno tu je bilo i nekih para oko kojih su nastale svađe-ko je koliko i za šta zaslužan i koliko mu sleduje. Mnogi misle da se tu i ne vrte neke velike pare, ali ako se uzme u obzir da postoji nekoliko oblika finansiranja klubova-od prodaje ribolovačkih dozvola, preko sponzorstava do koncesije za korišćenje određenog ribarskog područija, ipak se dođe do cifre koja i nije mala i zna da bude više miliona dinara ! Tako dođosmo do najboljeg razloga za svađu i razdor u klubovima-kao da podelimo tuđe pare !? A ja sam sam došao do odgovora na pitanje kako da mi se uspešno ogadi nešto što sam najviše voleo ! U mom gradu od više ekipa koje su se takmičile u isto vreme i u najvišim rangovima ostala je jedna-opštinska koja zbog stabilnih izvora finansiranja od lokalne samouprave i rodbinsko-prijateljskih veza članova evo opstaje već pet decenija. Tako su eto oni našli recept za opstanak.
A ja sam opet na početku, razmišljam da budem član neke ekipe samo pro-forme da bih mogao da izvadim takmičarsku licencu i da pecam isključivo pojedinačna takmičenja, jer zvaničnih takmičenja i raznih profi kupova ima koliko vam volja, a onda neću morati da trpim ničiju sujetu osim možda svoju i možda opet zavolim ribolov koji sam počeo da mrzim zbog ljudi. Evo stiže i poruka od Vese da 1. januar mogu da provedem na Žiči takmičeći se na profi kupu.
Ajd u zdravlje i srećni vam božićni i novogodišnji praznici !
